Zastupljenost privatnih škola u Srbiji u odnosu na državne, je nesrazmerna i predstavlja veliki jaz, zbog kojeg i provejava mišljenje da su privatne škole samo za decu bogatih roditelja, koji samim plaćanjem školarine obezbeđuju svojoj deci diplome, koja čak i ne ulažu bilo kakav trud ili zalaganje u svoj rad i učenje.
Prema Republičkom zavodu za statistiku i Ministarstvu prosvete u Srbiji ima 1.133 državnih osnovih škola i 14 privatnih, dok je 444 državnih srednjih škola i 49 privatnih. Dodatni otpor prema privatnim školama, stvara i činjenica da se verifikovane privatne škole od strane Ministarstva prosvete, uglavnom nalaze u Beogradu. Osim Beograda privatne škole rade i u Novom Sadu, Jagodini i Novom Pazaru, tako da deca izvan ovih gradova ostaju uskraćena za moguću opciju (mogućnost) privatnog školovanja.
Akreditovane privatne škole rade po planu i programu Ministarstva prosvete, dok je organizovanje i realizacija programa i nastavnih jedinica prepuštena menadžmentu, nastavnom kadru i pedagoško-psihološkoj službi privatne škole. Broj đaka u odeljenju je manji, te je s toga mnogo lakše organizovati nastavu, a to omogućava direktniji kontakt i konsultacije profesora sa učenicima.
Prednosti obrazovanja u privatnim školama, ogledaju se u tome što je akcenat stavljen na interaktivnu nastavu, a nastavni kadar u svom radu sa decom pristupa holistički (celovito), uvažavajući fizičku, mentalnu i duhovnu stranu njihove ličnosti. Sama interaktivna nastava podstiče učenike da učestvuju u nastavi, postavljaju pitanja, povezuju gradivo sa praktičnom primenom u svom životu, navode ih na razmišljanje i na taj način kod dece se izgrađuje kritičko mišljenje. Vrlo je čest timski i grupni rad učenika koji sarađuju na nastavnim jedinicama i rade projekte. Ovakav vid saradnje među učenicima podstiče duh zajedništva, produbljuje želju za učenjem i istraživanjem. Poštovanje individualnih razlika, kroz razumevanje sopstvenih osećanja i potreba, dovodi do razumevanja i saosećanja sa drugima.
Nastavni kadar koji radi u privatnoj školi je pažljivo biran na osnovu formalnog obrazovanja, referenci i preporuka u sladu sa potrebama škole i ima potpunu slobodu u organizovanju nastave, pridržavajući se ciljeva i ishoda, koje će đaci ostvariti na kraju. Konstantno usavršavanje i praćenje inovacija u nastavi, omogućava zaposlenima, a i samoj školi da ide u korak sa društvenim i socijalnim promenama, prateći tako i sam razvoj dece.
Školarine u privatnim školama se kreću i do nekoliko hiljada i zavise od toga koju osnovnu ili srednju školu deca upisuju. U cenu je uključeno izvođenje redovne i dodatne nastave, udžbenici, radni materijali, školske uniforme, tri obroka, izleti, posete, ekskurzije i zdravstvena nega.
Mana je što ovako visoke školarine i pored svih benefita, koje deca dobijaju u privatnoj školi, za mnogu decu sa izuzetnim potencijalom, a posebno iz unutrašnjosti, ostaju nedostižna.
Veoma je zanimljiva činjenica da prilikom testiranja i provere znanja, deca iz privatnih i državnih škola imaju približne rezultate i nema velikih oscilacija u znanju. To nas navodi na zaključak da je obrazovanje u državnim školama, isto tako organizovano vrlo sistematično. I u državnim školama, i te kako postoje pojedinci sa izuzetnim formalnim obrazovanjem, referencama i preporukama, koji su vrlo posvećeni u radu sa decom, prate inovacije, primenjuju ih u svom radu, konstantno se usavršavaju, kako bi odgovorili izazovima koje imaju u vaspitno-obrazovnom radu.
Dugi niz godina sistem državnog školstva prolazi kroz neophodne vaspitno-obrazovne reforme, što za posledicu ima da obrazovanje u državnim školama na svojim leđima nose entuzijastični pojedinci, koji veruju da su znanje i obrazovanje jedina snaga i podstrek za dalji razvoj svakog pojedinca, a to znači napredak i razvoj društva u celini. Postoje ozbiljne državne osnovne i srednje škole u Srbiji, čiji menadžment i stručna služba, u skladu sa zakonom svesrdno podržavaju nastavni kadar u realizaciji obrazovno-vaspitnog plana i programa, verujući u profesionalni i vaspitni autoritet nastavnika koji će svojim radom i zalaganjem, uticati na dalji razvoj svakog pojedinca.
Kako bi se ovaj jaz između državnih i privatnih škola prevazišao, trebalo bi da dođe do promene obrazovne politike, koja će umesto dosadašnjeg razjedinjavanja, dovesti do međusobne saradnje i spojiti rad i delovanje državnog i privatnog sektora i tako omogućiti da obrazovanje bude dostupno svoj deci, bez obzira na to kojoj društvenoj ili socijalnoj kategoriji pripadaju.
Dragana Đorđević – Savić
Resorni odbor za obrazovanje Srbija centra
