Gromoglasno obećana, pompezno najavljena i teatralno započeta Vučićeva borba protiv korupcije već na samom početku izazvala je poprilične rezerve i sumnje kod stručne javnosti i vrsnih poznavalaca predmetne materije, ali i kod velikog dela građana u celoj Srbiji.
Pritisnut nikad većim nezadovljstvom naroda poslednjih meseci, koje je proisteklo iz zahteva studenata da se zaustavi nepravda u društvu izazvanom enormnom korupcijom i uspostavi funkcionalan društveni i pravni sistem koji je definisan najvišim pravnim aktom zemlje, Vučić je u iznudici spašavanja svog naglo opalog rejtinga, priznao da su ljudi iz vlasti „otimali i krali“ i najavio „dosad najžešću borbu protiv korupcije, čak u poslednjih 24 godine“.
Najavio i započeo, ali prema unapred selektivno pripremljenom scenariju. Prvo je krenuo sa bivšim direktorom javnog preduzeća i nekim njegovim bivšim saradnicima, nastavio sa jednim relativno nebitnim „biznismenom“ koji ga je svojevremeno uredno telefonski obaveštavao o trenutnim krađama koje je obavljao za sebe i stranku, zatim preko „sitnih“ lokalnih stranačkih moćnika istovremeno i predsednika fudbalskih nižerazrednih klubova, sve do trenutno najnovijeg, takođe bivšeg Gradskog sekretarijata za legalizaciju građevinskih objekata.
Zašto je onda ovo sumnjivo kad je počeo da hvata lopove, pitao bi se prosećan građanin i konzument medijskih sadržaja bliskih vlasti? Treba od nekoga da se krene, ne može sve odjednom – rekli bi možda i neki nedovoljno upućeni u politička zbivanja? Važno je da je počelo, videćemo – pomislili bi oni koji sebe smatraju neostrašćenim?
Razlozi su brojni, a neki od nih su jasno vidljivi i golim okom. Nijedni od nabrojanih nisu nikad smeli, niti su ikad pomislili da smeju, da urade neku makar i malo sumnjivu novčanu transankciju, bez ododbrenja svog nadležnog vrha – razlika je samo u visini tog vrha. Sve je to bilo poznato i prećutno odobreno sa najvišeg mesta.
Dok ne budu privedeni pravdi – prvi i glavni aktuelni građevinari Srbije kao to su Milenijum, Inkop i sva odgovorna lica iz povezanih preduzeća i sestri i kćerki ovih firmi, glavni knjigovođa i finansijer, inače samozvani doktor ekonomskih nauka, sa svim saradnicima i pomoćnicima, zatim predsednici dva najveća fudbalska tima, doduše jedan od njih je takođe bivši, potom najveći proizvođač industrijske konoplje u Evropi, najveći komercijalista naoružanja sa svojom ekipom pomoćnika i saradnika iz Vlade, naručioci najskupljih respiratora na svetu kaoi gradnji bespotrebnih bolnica koje sada „zvrje“ prazne, takođe i najbliže okruženje samog predsednika, i na kraju on lično – od ove borbe ostaće samo pompezna najava i ništa više. Zato se ne treba unapred radovati ovoj najavljenoj „borbi protiv korupcije“, čiji je rok bio zakazan za kraj marta, a to je vrlo brzo i zbog toga je ona i pod ogromnim velom sumnje. SRCE to ističe i ne pristaje na prihvatanje fingirano započete borbe protiv korupcije, već je smatra neiskrenom.
Srđan Radaković
