Dijana Hrka štrajkuje glađu. Tu usred Beograda, ispred Dvorske bašte, ispred instalirane belošatorske rugobe koju metaforički nazivaju Ćacilend. Sama, lomna, sa teretom teških proživljenih godina na licu. Stoji ta sitna žena naspram Tebe i Tvoje bratije tražeći pravdu za svog sina, stradalog pod nadstrešnicom. Prkoseći svemu. Grlila je Dijana celu godinu studente, ljubila ih, tražila utehu u njihovoj mladosti i odlučnosti. Slomljena, ali čvrsta, tužna, ali odlučna, ona stoji sama protiv kriminalaca i odurnih žena koje joj se smeju u lice, pevajući pesmu o majci koja je došla da potraži sina. Kičma je to. Kroz život sazidana. Ono što Ti ne razumeš, NIJE Dijana sama. Dijana je simbol one ine materinske Srbije koju Ti ne razumeš i nećeš nikada. Ona u tom skromnom i u hladnoću zavijenom šatorčiću predstavlja sve majke, ćerke, sestre, bake, sve žene Srbije. One koje rađaju, kojevaspitavaju, nesebično darujući korenje i krila svojoj deci. One doje, one kuvaju, one peglaju, one oblače, one podržavaju, one rade, one zarađuju, one leče, one uče, one jesu Srbija. Srbija koju ne razumeš. One jesu majke STUDENATA Srbije. One ostajahu na zemlji, prateći sinove i muževe u vojsku, one izmišljahu radost česnice, slave, krštenja, venčanja kada ne beše brašna i jaja ni za lek. One su kroz istoriju stajale čvrsto i stameno, vaspitavajući sinove u čojstvu i junaštvu, darujući ih zemlji i idealima. One su Jefimije, Jevrosime, Drage Ljočić, Isidore Sekulić, Nadežde Petrović, Jelisavete Ničić, Milunke Savić, Mileve Ajnštajn.
One su majke koje su prilikom raspada Jugoslavije ušle u parlament i sinove spašavale, one su 1991. stajale ispred vodenih topova diktatora Miloševića. Na njih si se Vućiču namerio. Niko rat protiv njih nije dobio. Nije ispred Tebe stala i ustala samo jedna tužna majka Dijana Hrka, ispred Tebe su hiljade majki Srbije. One Ti ne daju ni decu, ni studente, ni muževe ni zemlju. One ne gube ratove. One se bude iz svojih kućevnih poslova, tišine i umerene balkanske povučenosti, One ostavljaju cveće, ispržene ajvare, kompote od dunja, džemove od kupina, neispeglan veš, neorezane ruže i kreću u odsudnu bitku za spas svoje dece, muževa porodice. One sa sobom nose duboko urezane patrijahalne ideale. Njih ne možeš pobediti.
Dijana je prva, iza nje ide vojska žena, spremnih na sve. Nisu Ti dale decu, neće ni Dijanu. Tamo gde one prolaze, sunce izlazi. To sunce ne možeš ugasiti.
dr Tatjana Marković – Topalović
