Eklatantan primer moći kapitala i korporativnih interesa nažalost se reflektovao i na Evropski parlament, što se jasno očitovalo na debate o prednostima i manama rudarenja litijuma od strane kompanije Rio Tinto u Srbiji.
Pre debata je prikazan filma „Ne u mojoj zemlji: litijumska dilema u Srbiji“, autora Piter Tom Džonsa, koji je očito bez želje da prikaže objektivno stanje na terenu ustvari više propagandni materijal kompanije. Autor filma se očito stavlja na stranu kapitala pri tom tendenciozno želi da prikaže ove prostore kao „divljački Balkan“ gde dominiraju neiskreni ljudi koji maltene svojom galamom i agresivnošću ugrožavaju većinu koja je za projekat.
Debata, valjda, podrazumeva razgovor gde se može čuti mišljenje dve ili više strana u koliziji, na ovoj kvazi debati čuli smo samo jednu stranu, pri čemu glavnu reč imaju nemačka poslanica Hildegard Bentele iz Evropske narodne partije, (bliska SNS-u), Marijanti Babić iz kompanije Rio Sava/Tinto i Marko Čadež predsednik Privredne komore Srbije. Očito je da je, poput onih lažnih debata u srpskim medijima i ovde izostala reč struke i nauke, a takođe i mogućnost da se drugačije misli i iskaže stvarni većinski negativan odnos prema eksploataciji i preradi litijumske rude.
Iako bez prava da učestvuje u debate ono „neće kopati“ Zlatka Kokanovića iz zadnjih klupa (ne sa dela predviđenog za govornike i po završetku protokolarnog dela debate) i dalje odjekuje kroz foaje i sale Evropskog parlamenta. Srbija centar (SRCE) je tu da pojača taj eho.
