Povrede na radu u Srbiji u poslednjih pet godina (oko 2020 –2025) su zabrinjavajuće, sa preko 3.500 registrovanih teških povreda godišnje i velikim brojem smrtnih ishoda, uz značajne razlike između zvaničnih prijava poslodavaca (oko 14.000 ukupno) i podataka RFZO-a (i preko 24.000 ukupno). Najčešće se dešavaju u građevinarstvu i industriji, a ključni faktori su manjak radne snage i nedovoljna kontrola.
Invalidi rada u Srbiji predstavljaju jednu od najzanemarenijih društvenih grupa iako je reč o ljudima koji su zdravlje i radnu sposobnost izgubili tokom ili zbog rada u uslovima koji su doprineli razvoju teških hroničnih bolesti. Oni i dalje mogu da rade i od svog rada da žive, umesto da padnu na teret zajednice. Za to je samo potrebno da poslodavci prepoznaju njihove izmenjene kapacitete i uz podršku države pronađu odgovarajući radni angažman za ove ljude.
Problemi sa kojima se susreću invalidi rada su:
- Stigmatizacija – često ih doživljavaju kao teret društva;
- Nedostatak fleksibilnijeg zapošljavanja – parcijalni ili povremeni rad, radna mesta prilagođena njihovoj izmenjenoj radnoj sposobnosti;
- Nedovoljna profesionalna rehabilitacija – prekvalifikacija, savetovanje, podrška;
- Slaba prevencija u radnoj sredini – napraviti adekvatnu procenu mesta sa povećanim rizikom, otvoriti ambulante medicine rada.
Iz opisa problema proizlaze mere za popravljanje položaja invalida rada:
- Uvesti delimične invalidske penzije uz dozvoljen rad;
- Razviti programe ponovnog uključivanja u rad u skladu sa preostalom radnom sposobnošću (skraćeno radno vreme, rad u prilagođenim uslovima);
- Sprovesti javne kampanje koje menjaju percepciju invalida rada;
- Označavati invaliditet rada kao društvenu posledicu loših radnih uslova, a ne kao lični neuspeh.
Ulaganje u prevenciju, fleksibilno zapošljavanje i dostojanstven život invalida rada nije trošak. To je dug društva prema sopstvenim radnicima.
