Srbija je zemlja koja ima sve više starih lica, a sve više mlađih i sredovečnih se sele u stabilnije i predvidljivije države. Svake godine je sve više starih ljudi koji ne mogu da se oslone na porodično okruženje i zbog toga traže smeštaj u domu za stare. Ministarka Đurđević Stamenkoviski im je spremila neprijatno iznenađenje. Bez vidnih poboljšanja u kvalitetu infrastrukture i usluge po drugi put u dve godine Ministarstvo kojim upravlja ova vešta menadžerka svesrpskog pitanja podiže cenu smeštaja u staračkim domovima.
Od 1. februara 2026. godine, ova cena je uvećana za 30 odsto, iako je inflacija u 2024. godini bila oko 4,6%, a u 2025. godini oko 3,8%. Za ovu razliku do 30% građani bi očekivali investiranje u održavanje, proširenje kapaciteta, poboljšanje usluge. Ali to smo očekivali i nakon poskupljenja s početka 2024., a gotovo ništa se nije desilo. Nema značajnog proširenja kapaciteta, renoviranja su sporadična, rizici od nesreća izazvanih lošim održavanjem rastu, a plate zaposlenih su izuzetno niske i zbog toga postoji stalni neodstatak zaposlenih koji bi pružili adekvatnu uslugu korisnicima.
Dodatni problem je to da se cene već po drugi put uvećavaju ne linearno, nego više za luksuzniji smeštaj. Tako je stopa uvećanja do čak 50 odsto za jednokrevetne garsonjere i apartmane, a znatno je manja za krevet u sobi koju osoba deli sa još 2 ili 3 osobe. Sa ovom najvišom cenom za luksuzniji smeštaj državni domovi se vrlo približavaju cenama u privatnim domovima. Zašto je do ovog povećanja cena došlo, po kom osnovu je utvrđeno i da li je iko procenio njegove socijalne posledice – pitanja su na koja Ministarstvo do danas nije ponudilo odgovor. Ministarka Zavetnica na svako pitanje iz domena ministarstva kojim upravlja odgovara da je ona odgojena kao Srpkinja i da stranci neće uspeti da slome srpski duh. I da je Kosovo Srbija. Sve same činjenice neophodne za socijalnu zaštitu
A problem je vrlo ozbiljan i ne bi trebalo da bude poligon za političku promociju nekvalifikovanih i nedoraslih partijskih kadrova. Naime, jedan od ključnih koncepata savremene socijalne zaštite je socijalna uključenost. Ideja sa ovakvim pristupom je da se korisniku bilo koje vrste pomoći pomogne da se aktivno uključi (ili ostane uključen) u zajednicu, da očuva svoje kapacitete i time u produženom trajanju može da pomogne i samom sebi. Tako se za stare ljude očekuje da ostanu intelektualno i radno aktivni, društveno angažovani, duhovno prisutni. Ovde se otvara novo pitanje, zapravo 2 povezana: 1) ako je prosečna penzija u januaru 2026. godine iznosila 56.834 dinara, i čak 60% penzionera (od oko 1,66 miliona) prima penziju do tog prosečnog iznosa, šta će ovim ljudima ostati za socijalno uključen život ako samo za smeštaj u domu budu davali 40.000 dinara ili više? Kako da odu u pozorište ili na izlet ili, na primer, kupe unučetu poklon? 2) Još ozbiljnije je pitanje kako će stari ljudi sa manjim penzijama uopšte da reše pitanje smeštaja i ishrane, ako znamo da najniže penzije, čak i nakon povećanja od 12,2 odsto, iznose između 24.443 i 31.092 dinara. Drugim rečima, ogroman broj penzionera ne može da pokrije ni osnovnu cenu smeštaja u domu, a kamoli dodatne troškove – lekove, terapije, medicinska pomagala, higijenske proizvode i druge neophodne potrebe.
Ključno pitanje ostaje bez odgovora: šta će se desiti sa ljudima koji ne mogu da plate nove cene ili odbiju da potpišu aneks ugovora? Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja se po ovom pitanju ne oglašava.
Ovakvim odlukama sistem socijalne zaštite sve manje liči na mehanizam podrške, a sve više na selektivni servis dostupan samo onima koji mogu da plate. Cena te politike, po svemu sudeći, platiće najslabiji i najranjiviji. A ceo problem je mogao da bude rešen sa, na primer, desetim delom iznosa koji će biti investiran (i većim delom pokraden) u EXPO 2027.
Prof. dr Đuro Klipa
Prof. dr Slobodan Cvejić
Resorni odbor za socijalna pitanja
