Komercijalnim ugovorom između Vlade Srbije i kompanija Bechtel i Enka, koji je u decembru 2019. potpisala tadašnja ministarka Zorana Mihajlović, predviđena je izgradnja Moravskog koridora po ceni od 745 miliona evra, uz dodatnih 20% za nepredviđene troškove. To znači da je maksimalna vrednost projekta mogla da dostigne oko 900 miliona evra.
Danas, međutim, realnost je potpuno drugačija. Do sada je iz državne kase isplaćeno oko 1,9 milijardi evra – više nego duplo od prvobitno ugovorene cene. Tu se rast troškova ne zaustavlja. U budžetu za ovu godinu predviđene su državne garancije za još 300 miliona evra kredita, dok je Narodna skupština već potvrdila dodatni zajam od 260 miliona evra za takozvani „prvi digitalni auto-put“. Prema revidiranoj Fiskalnoj strategiji za 2026. godinu, ministar finansija Siniša Mali planirao je dodatnih 7,3 milijarde dinara (oko 62 miliona evra), čime će ukupna cena projekta dostići gotovo 2,5 milijarde evra. Ovakav scenario nije bio nepredvidiv. Naprotiv,na ozbiljne propuste i nelogičnosti u projektu ukazivano je još tokom 2020. i 2021. godine. Autentičnost interne prepiske potvrdio je profesor Vladan Kuzmanović, tadašnji dekan Građevinskog fakulteta i član Republičke revizione komisije.
U toj prepisci jasno se navodi da je projektant, Saobraćajni institut CIP, iznosio neistine i pokušavao da skrene pažnju sa ozbiljnih grešaka u planskoj dokumentaciji. Umesto da se ti problemi otklone, sve primedbe su odbijene uz obrazloženje da bi izmene usporile radove i izazvale dodatne troškove. Drugim rečima, kvalitet i zakonitost projekta žrtvovani su zarad brzine i političkog marketinga. Posebno zabrinjava činjenica da niko iz vlasti nije ni pokušao da aktivira penale prema izvođačima, iako su rokovi probijeni za više od dve godine, a završetak projekta kasni čak četiri godine. Umesto zaštite javnog interesa, država je odlučila da zaštiti izvođače. Još indikativnije je to što je, nakon stručnih primedbi, promenjen sastav Republičke revizione komisije i iz nje su uklonjeni članovi koji su ukazivali na nepravilnosti. Time je institucionalna kontrola praktično obesmišljena. Sve ovo ukazuje na obrazac koji prevazilazi pojedinačne propuste i ulazi u zonu sistemske korupcije: ugovori bez transparentnog tendera, skriveni ili neobjavljeni aneksi, konstantno uvećavanje cene bez jasnog obrazloženja,ignorisanje stručne javnosti, politička zaštita izvođača uprkos probijenim rokovima.
RO za borbu protiv korupcije Srbija centra postavlja sledeća pitanja:
– Kada će biti objavljen međudržavni ugovor između vlada Srbije i SAD, na osnovu kojeg je projekat dodeljen bez tendera? Koliko je aneksa ugovora potpisano i zašto nijedan nije javno dostupan?Na osnovu čega je izvođačima već isplaćeno više od milijardu evra iznad prvobitno ugovorene sume?
Moravski koridor, umesto simbola razvoja, postao je simbol netransparentnosti, političke samovolje i sumnje na ozbiljnu korupciju.
