Da, tog 3. maja svi smo bili svedoci neočekivano strašnog, iznenadnog i užasnog masakra, manifestacije zla, nepoznatog fenomena koji nas je sve prekinuo u našem životnom metežu, dremežu i utrnulosti. Kako da se pripremamo za katastrofu, kada ne znamo šta očekujemo, kada ni slutili nismo da postoji mogućnost ovakve tragedije, ovakve strašne boli koji se ne sluti ni u najmračnijim kutovima naše posrnule i napaćene duše. Neverica, sledili smo se svi. Kao da je iz neke bajke odjednom oživeo strašni zmaj, aždaja koja jede decu u školi. Meni se tako u početku pričinilo. Nisam znala gde ću sa sobom. A kako je tek roditeljima žrtava? Kako oni shvataju i kako mogu prihvatiti tu okrutnu stvarnost? Šta je pošlo naopako? Kada je pošlo naopako? Kako niko nije uočio propuste? Kako niko nije mogao ni da nasluti? Zar smo toliko u haosu da sada tek preispitujemo gde smo pogrešili, šta smo prevideli?
Džek Kent je napisao priču za malu decu ,,Ne postoji nešto takvo kao zmaj“. Priča govori o malom dečaku Biliju Biksbiju koji špijunira zmaja koga jednog jutra zatekne u svom krevetu. Veličine je mačke i veoma prijateljski raspoložen. Ispriča majci priču o tome, ali mu ona kaže da ne postoji nešto takvo kao zmaj. I tako zmaj počne da raste. Pojede sve Bilijeve palačinke. Uskoro ispunjava celu kuću. Mama pokušava da usisa kuću, ali mora da ulazi i izlazi kroz prozore, jer je zmaj posvuda. Treba joj mnogo vremena. Potom zmaj pobegne s kućom. Bilijev tata vraća se kući – zatiče prazan prostor na mestu gde je nekada živeo. Poštar mu kaže kuda je kuća otišla. On juri za njom, penje se na glavu u vrat zmaja, pridružuje se ženi i sinu. Mama i dalje insistira da zmaj ne postoji, ali joj Bili, kome je već svega poprilično dosta, odlučno kaže: ,,Zmaj postoji, mama“. Zmaj istog časa poče da se smanjuje. Ubrzo je ponovo veličine mačke. Mama koja posle ovoga nevoljno otvara oči, pomalo žalosno upita zašto je morao da postane tako veliki. Bili tiho odgovara: ,,Možda je želeo da bude primećen“.
Ova simbolična priča govori o nama, o propustima koji su veliki, propustima i roditelja i nastavnika u školi, pedagoga, psihologa, komšija, rodbine i svih onih koji su možda nešto naslutili, uočili, ali su okrenuli glavu. Propust je bio mali kao umiljato mače, dok se nije pretvorio u zmaja i sve nas progutao. Prevelika bol, neverica i onda pitanje: ,,Ko je kriv?“
Nakon, evo, godinu dana, možemo videti kako se zmaj i dalje širi, on raste velikom brzinom i niko ne želi da ga vidi. A on je u i mojoj kući i u vašim kućama i u školama, naročito je ogroman, težak i nesavladiv u školi u kojoj se zločin dogodio. Umesto da škola preuzme deo odgovornosti, uoči propuste, raščisti situaciju, dešava se sasvim suprotno. Nema suočavanja sa realnošću, deca i dalje dolaze u istu školu, roditelji su podeljeni u dve grupe i niko nikoga ne razume.., jer strah je veliki. Najveća strašna slika je nastala u ovim daljim mesecima gde smo kao društvo svi na iskušenju. Empatija kao divna strana čoveka, milosrđe i solidarnost su vrline čovečanstva. Zašto im nema mesta sada, danas, sutra? Uvideti problem, prepoznati ga i rešavati tako što postavljamo saučešće, ljubav, razumevanje i decu u prvi plan i tako stvaramo put izlaska iz krize. Nastavnici, kolege, da li se pitate , gde grešimo? Da li su škole pretvorene u arene i bitke za ocenu, za pohvalu. Takmičimo se međusobno, takmiče se deca, samo je znanje bitno, bodovi, vrh liste…..da li je to zapadana kultura donela ili smo se svi, kao društvo pretvorili u jedan cilj, pobediti protivnika, eliminisati konkurenciju. Gde je mesto za etiku, empatiju, žrtvovanje za dobrobit svih, prosvećenost, posvećenost, pravoslavlje?
Poštovati decu, voleti decu, naučiti decu da se vole i poštuju, to bi bio naš zadatak. Koliko smo sposobni da im to pričamo, ali i da im pokažemo na delu? Zar deca ne govore i ne pokazuju koliki je zmaj u našem okruženju, oko svih nas. Postoji li šansa da ga vidimo ili ćemo se ponašati kao da on ne postoji? Ne želim ćutati i okretati glavu od svih problema koji nas savladavaju i koji se uvećavaju. Želim da svi zajedno prihvatimo realnost postojanja zmaja koga ćemo lakše savladati ako ga za početak samo primetimo i shvatimo koliko je opasan. Ne smemo dozvoliti da zmaj pojede našu prosvetu! Čuvajmo našu decu, bar koliko je to u našoj moći!
Svetlana Madžarević
Resorni odbor za obrazovanje Srbija centra
