Ono što danas vidimo na ulicama Palilule nije slika modernog evropskog grada, već prizor koji podseća na najstrašnije ratne zone. Asfalt na Karaburmi ne izgleda kao da je popustio pod snegom, već kao da je bio meta teškog granatiranja. Rupe kod Rospi Ćuprije nisu samo oštećenja – to su krateri koji podsećaju na posledice vazdušnih udara, ostavljajući za sobom pustoš kakva se viđa samo u zonama najžešćih sukoba.
U svemu ovome, Beograd putu se mora odati jedno priznanje. So koju su bacali tokom snega nije uspela da otopi led i puteve učini prohodnim, ali je zato apsolutno uspela da nagrize asphalt i da ga uništi stvarajući reke i jezera po palilulskim ulicama.
Vozači koji pokušavaju da se probiju ka Sanivilu i Lešću ne putuju, oni sprovode opasnu misiju preživljavanja. Svaki metar puta kod Rospi Ćuprije je borba sa ruševinama nekadašnjeg asfalta, dok saobraćaj stoji u kolonama koje podsećaju na izbegličke konvoje, zarobljene u blatu i nemaru onih koji bi trebalo da nas štite.
Dok stanovnici Palilule strepe da li će im plata otići na nove gume i amortizere zbog kratera kod Sanivila, direktorka Gajić Glamočlija, prema navodima medija, svakog meseca inkasira neverovatnih 342.000 dinara. Dok vi manevrišete između rupa kod Rospi Ćuprije, rizikujući živote da biste stigli do groblja Lešće ili svojih domova, direktorka uživa u blagodetima funkcije, očigledno slepa za patnju koju proživljavamo.
Dok se direktorka Marina Gajić Glamočlija u svom kabinetu oseća bezbedno, građani Palilule se svakog jutra pitaju da li će njihova vozila i njihova tela izdržati marš kroz ovo „minsko polje“ od rupa. Sa budžetom od 53 miliona evra koliko godisnje Beograđane košta Beograd put, naši putevi ne bi smeli da izgledaju kao poprište bitke, već kao ponos Beograda. Umesto toga, dobili smo ruševine i poniženje.
Dok se sivilo asfalta meša sa blatom i prašinom u kraterima Palilule, građani više nemaju snage za strpljenje. Svaki udarac felne o ivicu ponora kod Rospi Ćuprije je šamar svakom poštenom čoveku koji odvaja od svojih usta da bi finansirao nečiji luksuz i plate od stotina hiljada dinara. Ne tražimo milostinju, već ono što smo debelo platili – put dostojan čoveka, a ne puteve koji podsecaju na one iz postapokalipticnih filmova koji nam lome kosti i imovinu. Ukoliko direktorka Marina Gajić Glamočlija ne može da obezbedi prohodnost tamo gde prolaze naši životi i naše najmilije ka večnom počivalištu, neka se povuče i prepusti kormilo onima kojima 53 miliona evra nisu samo broj na papiru, već obaveza prema narodu. Naše strpljenje je iscurilo zajedno sa poslednjim snegom; sada su ostale samo rupe, bes i vapaj za pravdom koji više niko ne može da utiša.
SRCE Palilula
