S osećajem ponosa sećam se 11. jula 1995. godine kada smo, u vremenu sankcija i nestašica, u Institutu za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“ uradili prvu uspešnu transplantaciju jetre kod bolesnika V.N. sa dekompenzovanom posthepatitisnom cirozom. Čekajući transplantaciju jetre, bolesnika smo tri puta izvlačili iz jetrine kome. U daljem toku, desetogodišnje preživljavanje naših bolesnika sa transplantiranom jetrom iznosilo je 69 odsto, dok je petogodišnje preživljavanje, u najboljim svetskim centrima, iznosilo od 55 do 85 odsto. Uspešni ishodi omogućili su ulazak Srbije u Evropski registar za transplantaciju jetre (ELTR). U realizaciji programa transplantacija organa tada smo bili značajno ispred Slovenije i Hrvatske.
Za razliku od 90-ih godina prošlog veka, kada su za uspešnost programa transplantacije organa bili dovoljni entuzijazam zdravstvenih radnika, kvalitetno rukovođenje i sveprisutno poverenje građana u zdravstveni sistem, danas je ovaj problem mnogostruki i daleko složeniji.
Ipak, jedan problem se posebno ističe- nedovoljan broj donora (davaoca organa). Tako u Srbiji, na godišnjem nivou imamo 6 donora na milion stanovnika, dok je taj broj u Hrvatskoj 37, a u Španiji čak 90. Tokom 2025. godine samo 55 odsto pitanih porodica je dalo saglasnost za doniranje organa njihovih najbližih, tako da je u proceduru uvedeno svega 30 donora, naspram više od 100 u Hrvatskoj,a koja, pri tome, ima značajno manji broj stanovnika. Sve ovo svrstava Srbiju među zemlje sa najmanjim brojem transplantacija u Evropi i svetu. Trenutno, oko 600 odraslih bolesnika i 40 dece čeka transplantaciju bubrega, oko 80 bolesnika čeka jetru i od 40 do 50 srce. U tom čekanju, mnogi bolesnici umiru ili odlaze o svom trošku u Tursku ili Belorusiju.
Kako rešiti ovaj, ne samo medicinski, problem?
a)Najbitnija karika, i u ovoj oblasti, je edukovano stanovništvo, naoružano empatijom, tolerancijom i usvojenom idejom o zajedničkoj odgovornosti za dobrobit svih. Nažalost, zdravstveno obrazovanje poslednjih godina su potpuno preuzele društvene mreže, a informacije sa društvenih mreža su najčešće površne, jednostrane, pa i netačne. Zato bi centri za promociju zdravlja pri institutima za javno zdravlje (Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac) morali da osmisle odgovarajuću kampanju socijalnog marketinga i jačanja poverenja u program transplantacije. Za ovakav rad, sistemski i iskustveno ustrojen, treba obezbediti sve neophodne preduslove: organizacione, kadrovske, prostorne, stručne i materijalne.
b)Svi punoletni građani moraju da znaju da su donori ljudi koji su doživeli moždanu smrt, tačnije, smrt moždanog stabla. Oni ne mogu da se probude iz moždane smrti, kao što se to dešava kod komatoznih bolesnika različite etiologije. Moždana smrt je definitivno smrt čoveka. Naime, moždana smrt je trajni i nepovratni gubitak bioloških funkcija mozga, a u čijoj osnovi se nalazi prestanak cirkulacije krvi u mozgu. Tim lekara moždanu smrt utvrđuje strogo definisanim medicinskim postupcima i potvrđuje dijagnostičkim procedurama koje dokazuju da je dotok krvi u mozak prekinut, a moždane ćelije nepovratno oštećene. Svi postupci su definisani medicinskim standardima i regulisani zakonskim propisima.
Od presudnog je značaja da se u zdravstvenim ustanovama sekundarnog i tercijarnog nivoa, od strane kompetentnih zdrastvenih radnika (anesteziolozi, intezivisti), pravovremeno utvrdi moždana smrt i blagovremeno aktivira tim za transplantaciju organa. Zalažem se da ti lekari-specijalisti budu dopunski nagrađeni zbog njihovog značaja, odgovornosti i presudnog uticaja na obim realizacije transplantacionog programa.
c)Nije prihvatljivo, niti razumno, da godinama u Univerzitetskom kliničkom centru Srbije(UKCS) transplantaciju jetre ne rade naši hirurzi već, po pozivu, kolege iz Zagreba. Uz svo poštovanje i zahvalnosti kolegama iz Zagreba, ističem da smo devedesetih godinama imali stručne gromade (Radević, Radak, Nenezić i dr.) koje su samostalno radili transplantaciju jetre bez hirurških komplikacija. Znam da takvih kolega ima i danas u redovima vaskularnih i hepato-bilijarnih hirurga.
Ova činjenica verovatno objašnjava podatak da se u našoj zemlji češće radi transplantacija srca nego jetre. U prilogu značaja naših hirurga u programu transplantacija organa,govori i primer našeg, svetski priznatog kardiohirurga profesora Svetozara Putnika koji sa svojim timom godinama uspešno realizuje transplantacioni program u UKCS.
d)Neophodno je stručno ubedljivo,ofanzivno i kreativno delovanje esnafskih udruženja zdravstvenih radnika (Lekarska komora Srbije, Srpsko lekarsko društvo), lekara primarne zdravstvene zaštite-izabranih lekara i sredstava javnog informisanja, pogotovo medija sa nacionalnom frekvencijom. Zdravstvena pismenost stanovništva je od krucijalnog značaja i kada je u pitanju transplantacija organa i tkiva, kao zlatnog standarda u lečenju najtežih i umirućih bolesnika.
Takođe, nedostaje i ubedljivija podrška svih verskih zajednica, posebno Srpske pravoslavne crkve, pogotovo u oblasti značaja doniranja organa. Stav Svetog arhijeriskog sabora iz 2004. godine je danas u značajnom raskoraku sa očekivanjima bolesnika koji čekaju na transplantaciju. U tom stavu govori se i o „Žutoj kući u Albaniji“ i „korumpiranim zdravstvenim radnicima“ što je samo moglo da odbije građane kao potencijalne davaoce organa.
e) Darivanje novog i kvalitetnog života umirućem bolesniku, ukoliko je to moguće, je naš zajednički zadatak, stručna i moralna obaveza. Međutim, zvuči neverovatno da Ministarstvo zdravlja nije uspelo ili nije htelo da promeni član 23 Zakona o presađivanju ljudskih organa koji je Ustavni sud proglasio neustavnim daleke 2021. godine. Faktički, od te godine ne postoji pravni okvir koji uređuje uslove i postupke presađivanja ljudskih organa. Tek nedavno, Ministarstvo zdravlja je sprovelo (iznuđenu) javnu raspravu o Nacrtu zakona o izmenama i dopunama Zakona o presađivanju ljudskih organa. Nažalost, nijedna od ključnih i razumnih sugestija, koje je uputilo dvadesetak udruženja i saveza pacijenata, nije prihvaćeno.
Stav ovih organizacija da se mora poštovati zapisana volja građana o darivanju ili nedarivanju organa nakon njihove smrti, te da se njihova slobodno iskazana volja ne može zameniti odlukama članova porodice, podržao je u pismenoj formi i Poverenik za zaštitu ravnopravnosti. I ne samo to, izneti stav je u potpunom saglasju sa Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (član 8). Ovakav stav je posebno značajan u oblasti kadaverične transplatacije ( uzimanje organa sa preminule osobe), jer ukazuje da jasno izražena volja pojedinca u pogledu raspolaganja sopstvenim telom, uključujući i postmortalno doniranje organa, mora imati prioritet i ne može biti naknadno dovedena u pitanje od strane trećih lica, uključujući članove porodice. Najednostavnije rečeno, odlučivanje o sopstvenom telu isključivo pripada pojedincu.
Predlog Zakona i dalje ne omogućava građanima da jasno izraze saglasnost za doniranje organa, već samo pravo da odbiju doniranje, što je glavna tačka kritike pacijenata i stručne javnosti. Suprotno od postojećeg stanja, ukoliko bi se omogućilo građanima da se za života jasno izjasne o doniranju organa značajno bi se pojednostavila procedura i smanjio evidentan teret na lekare-transplantacione koordinatora. Ukoliko je volja građanina unapred zabeležena u registru ili drugom zvaničnom obliku, lekar-koordinator ne bi morao da procenjuje porodične odnose niti da tumači izjave članova porodice o navodnoj volji preminulog. Time bi postupak bio brži, pravno sigurniji i transparentniji, uz smanjenje mogućnosti konflikata i različitih proizvoljnih tumačenja.
Takođe, nije podržana ni ideja da se proširi lista mogućih živih davalaca organa (npr.bubrega) sa drugim bliskim licima (tzv.nesrodni davaoci- supružnik, vanbračni partner, usvojitelj, usvojenik, prijatelji, kumovi i sl.).Takva odluka je postojala u Zakonu do 2018. godine, a postoji i danas u susednim zemljama ( Crna Gora, BiH, Hrvatska). Važeći zakon ograničava donore na srodnike do trećeg stepena, što u praksi znači da donor može biti tetka ili stric, ali ne i brat ili sestra od tetke ili strica, kum ili kuma, niti članovi porodice poput svekra ili tasta. To sužava mogućnost za transplantaciju, čak i kada postoji spreman i kompatibilan donor. Praksa u regionu i Evropi pokazuje da različiti modeli živog doniranja, uključujući i altruistične donore, povećavaju dostupnost transplantacija i smanjuju liste čekanja. Pošto je krug živih donora previše restriktivno definisan, značajan broj naših bolesnika prikuplja na različite načine finansijska sredstva i odlazi sa donorom u Tursku radi transplantacije.
Nije prihvaćen ni predlog da se prilikom izdavanja ličnih dokumenata građanima uruči obaveštenje o tome da imaju pravo da se izjasne o darivanju ili nedarivanju svojih organa nakon smrti, kao i da se mogućnost izjašnjavanja može realizovati kod izabranog ili drugih lekara, u Upravi za biomedicinu Ministarstva zdravlja, kod javnih beležnika ili putem platforme eUprave. Odgovor Ministarstva zdravlja da za ove predloge „ne postoje ljudski i materijalni kapaciteti“ je apsolutno neprihvatljiv.
Nažalost, više zbog subjektivnih nego objektivnih faktora i poteškoća, transplantacija organa postala je retkost u našoj sredini, a ne svekodnevna aktivnost zdravstvenih radnika u spašavanju života bolesnika u terminalnom (završnom) stadijumu akutne ili hronične insuficijencije (popuštanja) pojedinih organa. Moramo učiniti mnogo više da transplantacija organa i tkiva, kao i u drugim zdravorazumskim i humanim društvima, bude rutinska, svakodnevna aktivnost zdravstvenih radnika.
Tokom 2024. godine u Srbiji je zvanično preminulo 63 pacijenata koji su čekali na transplantaciju. Među preminulima je bilo 48 pacijenata koji su čekali transplantaciju bubrega, 5 pacijenata koji su čekali transplantaciju jetre i 10 pacijenata koji su čekali transplantaciju srca. Moje kliničko iskustvo govori, kada je u pitanju jetra, da je taj broj višestruko veći.
„DANAS“, 18.april 2026. godine
Dr Dragan Delić
Redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu u penziji
