Zakletvom, kao posebnom vrstom izjave, pojedinac prihvata ugovor sa narodom, državom, njenim instucijama, javnim (i tajnim) društvima, kao i drugim organizovanim grupama.
U demokratskim duštvima, državni slużbenik daje obećanje da će se ponašati i delovati u najboljem interesu društva organizovanog u državu, njenih institucija, organizacija ili drugih društvenih grupa čiji želi da postane deo i da kroz njih ostvaruje svoje i zajednički utvrđene interese.
Kada se posmatra država, kao rezultat društvenog dogovora jednog dela ljudske populacije, posebnu važnost ima ispunjavanje principa za koje se ta država opredelila. Čitajući Ustav, znamo da je naša država prihvatila demokratske principe i vladavinu prava tako da i sam sadržaj zakletvi odražava takva opredeljenja.
Ključne reči zakletvi u Republici Srbiji odnose se na: nezavisnost, suverenost i teritorijalnu celovitost, uključujući i Kosovo i Metohiju, ostvarivanje ljudskih i manjinskih prava i sloboda, poštovanje i odbranu Ustava i zakona, istinu, pravdu, očuvanje mira i blagostanja svih građana, zdravlje, uvažavanje svih razlika, porekla, roda, vere, nacionalnosti, rasa, seksualne orijentacije i političke ili klasne pripadnosti.
U institucijama Republike Srbije, zakletvu polažu narodni poslanici, ministri, predsednik države, lekari, deo pripadnika Vojske Srbije, policijski službenici, tužioci, sudije i drugi. Ima i onih koji ne polažu zakletvu, a rade za državu, kao što su neki civilni državni i vojni službenici i nameštenici.
Sa bezbednosnog aspekta, suočeni smo sa ċestim i teškim zloupotrebama tajnih bezbednosnih službi, policije i drugih drżavnih organa. Poslednjih meseci, ali i godina se konstantno nameće pitanje, kakve vrednosti oni zapravo štite, koga i šta taċno brane te da li su i kome je deo tih državnih službenika, u stvari, polożio zakletvu?
Među njima, posebno se izdvaja jedna veoma osetljiva bezbednosna institucija, kao izuzetno snažan instrument prinude države, za koju praktično nigde zvanično nije pronađen tekst kojim se pojedinac, koji postaje njen pripadnik, zaklinje ili izjavljuje na sve ili deo prethodno pomenutog.
Zašto onda pripadnici BIA-e ne polažu zakletvu? Po čemu su ti ljudi izuzeti od drugih državnih službenika? Šta ih oslobađa od takve vrste obaveze? Kome su u stvari oni verni i za koga praktično rade? U svetlu najnovijih događaja u Republici Srbiji, da li su, u stvari, oni ti „lojalisti“ o kojima predsednik države i njegovi verni sledbenici govore ili pak i meðu njima još uvek ima ljudi koji iskreno i bezrezervno štite i brane državu?
Studenti u ovom trenutku, na sebi kreativno svojstven način, uz ogromna odricanja i napore, pokazuju šta znači braniti Ustav, zakonitost i autentično voleti sopstvenu državu. Usled očigledne erozije društvenog morala, rezultat je nesloboda. Ovi protesti svakako predstavljaju i etičku revoluciju i pokušaj povratka osnovnog ljudskog dostojanstva. Takav jasan, neupitan i čist izraz mladih generacija nam je preko potreban.
Teme patriotizma i odbrane drżave prethodnih godina neretko su kidnapovali i zloupotrebljavali najgori meðu nama. Potpuno je jasno da ne sme da postoji jednakost sa korumpiranim državnim slużbenicima, pa čak i kada su u pitanju nosioci najviših državnih funkcija, od kojih neki sebe beskrupulozno poistovećuju sa državom.
Najveći drżavni interes je da se upravo takvi moraju ukloniti sa funkcija, sprečiti da nanose dalju štetu drżavi i dalje postupati sa njima po odredbama zakona koje se tiču sankcionisanja nezakonitog ponašanja.
Najveću težinu i odgovornost u tome imaju pripadnici bezbednosnih službi. Zakletva je, pre svega, pitanje ličnog morala i kulturološkog odnosa prema životu i radu, prema samom društvu. Svima treba da bude neprestano prisutna u glavama, a ne zaštićena od nekog ponovnog zaborava ili rezultata namerne, nazovimo to kolokvijalno, „konfuzije“.
S tim u vezi, polaganje zakletve državnih službenika ne treba da bude pitanje slobodnog izbora već imperativ. Svakako nije garancija, ali može pozitivno da utiče na savest.
Stranka Srbija centar – SRCE se iskreno zalaže da svaki pojedinac, zaposlen u bilo kojoj državnoj instituciji, mora da da takvu vrstu obećanja, svojeručno je potpiše i time se i formalno obaveže na vernost (čitaj: lojalnost) narodu i državi, a ne bilo kom pojedincu ili interesnoj grupi.
