Briga o seoskim grobljima kod nas je odavno postala – nebriga. I nije to samo fizičko zapuštanje, već duboko ukorenjen odnos prema prošlosti, prema precima, prema kulturi i poštovanju.
Krenula sam da vidim zašto je stanje takvo. Da pokušam da pronađem makar i kratkoročno rešenje. I šta sam zatekla? Politiku. Samo politiku. Tužno – da tužnije ne može.
Svi bi nešto da kažu, da prozivaju, da prebacuju jedni drugima, da skupljaju poene na račun problema koji pogađa sve nas. Ali niko ništa ne bi da uradi. Gomila praznih priča i beskrajnih sastanaka, dok groblja zarastaju, spomenici tonu pod korovom, a đubre se taloži kao da ničije nije.
Čekati da to vlast uradi znači čekati neke izbore ili dok neko ne nađe priliku da se u tom poslu “ugradi”. U svim tim razgovorima shvatila sam jedno: najteže je objasniti da ovo nije pitanje ko, kome, kad i kako – već zašto. Zašto to ne uredimo zajedno? Zašto zaboravljamo da su to sveta mesta? Zašto dopuštamo da poštovanje prema mrtvima nestaje zajedno s travom koja ih prekriva?
Groblja nisu stvar samo komunalnog preduzeća, niti raspodele budžeta između vlasti i nekog gradskog zelenila. Groblja su deo nas. To je kultura. Ili, nažalost, naša sve očiglednija nekultura.
I ne tražim čuda. Ne tražim politiku. Tražim volju. Volju da se prekinu jalove rasprave i počne konkretan rad. Ako imamo želju, možemo. Ako imamo svest, moramo.
Jer poštovanje prema precima nije tema za dnevnopolitičke obračune, već osnova svakog zdravog društva. Ako to izgubimo – šta nam onda ostaje?
Jelena Murgić
član GrO Srbija centar SRCE Zrenjanin
