Izjava Slobodana Sora, predsednika VSS, ne može se posmatrati samo kao stručno mišljenje o sportu – ona nosi jasan političko-društveni ton i posledice koje prevazilaze bazen. Reći da su medalje „plod inspiracije“ nije samo sportska ocena, već poruka o sistemu, institucijama i vrednostima. U društvu u kojem se često osporava rad institucija, ovakva izjava relativizuje uspeh kao proizvod sistema šalje poruku da rezultati dolaze „uprkos sistemu“, a ne zahvaljujući njemu
indirektno potkopava poverenje u struku i dugoročan rad, a sport, posebno vaterpolo u Srbiji, nije samo igra – to je jedan od retkih preostalih stubova kolektivnog identiteta i kontinuiteta uspeha.
Problem nije kritika – ona je potrebna. Problem je način. Kada se vrhunski rezultat svede na „inspiraciju“, šalje se opasna poruka da se rad ne vrednuje, da sistem nije važan, da su uspeh i vrhunski dometi zapravo slučaj.
To je isti obrazac koji se često vidi i van sporta – u obrazovanju, nauci, pa i javnoj upravi umesto unapređenja, ide se ka delegitimizaciji postojećeg. Istina je, naravno, složenija sistem jeste oslabljen klubovi imaju probleme baza igrača nije kao nekad.
Ali upravo zato su medalje još značajnije. One nisu dokaz da sistem ne postoji, već da postoji nasleđe sistema, kultura pobede i kontinuitet znanja koji i dalje funkcionišu.
Ovakav javni diskurs ima konkretne posledice slabi autoritet reprezentacije i selektora otvara prostor za kadrovske i sistemske potrese premešta fokus sa rešavanja problema na međusobne sukobe. U tom smislu, izjava nije neutralna – ona je intervencija u sistem.
Nijedna medalja, posebno na nivou Olympic Games ili velikih evropskih takmičenja, nije proizvod inspiracije. To je rezultat rada, znanja i sistema – čak i kada taj sistem nije idealan. Zato je ključno napraviti razliku između kritike radi unapređenja i kritike koja urušava poverenje
Ako želimo ozbiljan sport i ozbiljno društvo, onda se uspeh ne sme relativizovati – već razumeti, analizirati i unaprediti.
