Požar u Deliblatskoj peščari, koji je do 9. avgusta zahvatio oko 1.500 hektara i doveo do evakuacije stanovnika Čardaka i Šumarka, ponovo je pokazao ono što u Srbiji vidimo posle svake veće vanredne situacije: država reaguje kada problem već postane veliki. Prevencija i priprema ostaju po strani.
Zato pitanje nije samo kako se sada gasi vatra koja traje danima. Pitanje je šta je urađeno pre nego što je izbila i zašto je uspela da se proširi do ovih razmera.
Visoke temperature, suša i vetar jesu povećali rizik i to niko ne spori. Ali upravo zato postoje procene ugroženosti, planovi zaštite i spasavanja i štabovi za vanredne situacije. Oni ne postoje da bi se sastajali kada već gori, već da bi se pre toga proverilo šta je spremno, ko je odgovoran i šta se radi ako do požara dođe.
Ako su protivpožarni putevi neprohodni ili neodržavani, zašto se to utvrđuje tek kada vatrogasci pokušavaju da priđu požaru? Ako su problem voda i dostupnost izvorišta, zašto se stanje nije proveravalo pre početka toplotnog talasa? Ako postoje specijalizovane jedinice civilne zaštite, gde su one kada je potrebno da budu angažovane?
Meštani Šumarka danima su bili udaljeni od svojih kuća i govorili da dobro poznaju teren, šume i puteve. To samo po sebi ne znači da ih treba slati na požarište. Ali otvara ozbiljno pitanje: da li postoji unapred razrađen način da se znanje lokalnog stanovništva i kapaciteti dobrovoljnih vatrogasnih društava koriste u logistici, izviđanju terena i drugim poslovima za koje su obučeni i bezbedni?
U uređenim sistemima takve stvari se ne rešavaju na licu mesta. Hrvatska, na primer, svake godine unapred donosi program posebnih mera zaštite od požara kojim se planiraju snage, oprema, vazduhoplovni kapaciteti i način njihovog angažovanja tokom požarne sezone. Slovenija se oslanja na široku mrežu dobrovoljnih vatrogasnih društava, uz jasno podeljene uloge vatrogastva, civilne zaštite i drugih službi.
Portugal je posle katastrofalnih požara 2017. godine, u kojima je poginula 121 osoba, osnovao posebnu Agenciju za integrisano upravljanje ruralnim požarima (AGIF). Cilj je bio da se prevencija i upravljanje požarima povežu kroz različite državne službe i druge aktere. Ulaganja u prevenciju su od tada višestruko povećana, dok je prosečna opožarena površina poslednjih godina oko 40 odsto manja nego pre reforme. Rizik time nije uklonjen, niti su svi problemi rešeni, ali primer pokazuje da se posle katastrofe način na koji država upravlja rizikom zaista može promeniti.
Zajedničko ovim primerima nije to što su savršeni. Nisu. Razlika je u tome što se tamo unapred zna ko je zadužen, kojim kapacitetima raspolaže i kako se oni aktiviraju.
To je ono što od naše države tražimo da pokaže.
Načelnik Sektora za vanredne situacije kaže da su angažovani svi raspoloživi kapaciteti. Verujemo da jesu. Ali javnost ima pravo da zna koji su to kapaciteti, koliko ih ima, gde su raspoređeni i u kakvom su stanju. To nisu podaci koji treba da postoje samo kada izbije požar.
Posebno pitamo šta je sa specijalizovanim jedinicama civilne zaštite koje je formirao, obučavao i opremao upravo Sektor za vanredne situacije. Ako postoje i operativne su, zašto nisu deo odgovora na ovakve požare? Ako nisu, ko je odgovoran što nisu?
Vojska Srbije treba da pomogne kada civilnim strukturama zatreba dodatna snaga. Ali Vojska ne može stalno da bude zamena za civilne kapacitete koji bi morali da postoje i budu spremni pre nego što kriza nastupi.
Podjednako je važno kako država komunicira sa ljudima dok požar traje. Građani moraju pravovremeno da znaju gde se vatra širi, da li postoji opasnost od evakuacije, kakav je kvalitet vazduha i pod kojim uslovima mogu da se vrate svojim kućama. Informacije koje dolaze preko novinara na terenu ili organizacija poput Crvenog krsta mogu biti dragocene, ali one ne mogu zameniti jedinstven i pouzdan državni sistem upozoravanja i informisanja.
Isto važi za starije, bolesne i druge ljude kojima je u ovakvoj situaciji potrebna pomoć. Ko im obezbeđuje lekove, vodu i hranu kada je pristup naselju ograničen? Da li lokalni štabovi imaju evidenciju ugroženih i plan postupanja? To mora da bude rešeno unapred, a ne kada vatra već dođe do kuća.
Zato SRCE traži da se posle ovog požara ne završi sve na izveštaju i pohvalama ljudima koji su ga gasili. Oni su svoj posao radili u izuzetno teškim uslovima i za to zaslužuju poštovanje. Ali njihov trud ne sme da posluži kao zamena za odgovor na pitanje gde je sistem zakazao.
Tražimo javno predstavljanje stvarnog stanja sistema zaštite i spasavanja: koliko ima vatrogasno-spasilačkih jedinica i u kakvoj su spremnosti, koliko specijalizovanih jedinica civilne zaštite zaista postoji i može biti angažovano, koliko dobrovoljnih vatrogasnih društava je operativno, kakvom tehnikom raspolažemo, kakvi su vazduhoplovni kapaciteti i u kakvom su stanju protivpožarni putevi, osmatrački sistemi i sistemi za uzbunjivanje.
Tražimo takođe i da se utvrdi šta je preduzeto pre ovog požara, šta nije urađeno i ko je za to odgovoran.
Jer spremnost države ne dokazuje se saopštenjem da su angažovani „svi raspoloživi kapaciteti“. Spremnost se vidi kada požar izbije.
Deliblatska peščara je danas. Sutra to može biti Šumadija, jug Srbije, istočna Srbija — svako mesto gde se poklope suša, vrućina i vetar. Do tada imamo izbor: ili čekamo sledeći požar da bismo ponovo tražili odgovorne, ili tražimo odgovore sada, dok se dim još nije razišao.
Resorni odbor za odbranu i unutrašnje poslove
