Od izbijanja „požara“ u Deliblatskoj peščari Resorni odbor (RO) Srbija centra (SRCE) za odbranu i unutrašnje poslove pisao je da Srbija nema sistem zaštite od požara, nego improvizaciju, i Ministarstvu unutrašnjih poslova i Vladi postavio pet konkretnih pitanja.
Devet dana kasnije Deliblatska peščara i dalje gori. Izgorelo je preko 3.500 hektara jednog od najvrednijih prirodnih staništa u Evropi, a na nijedno od pet pitanja koja smo tada postavili nije stigao odgovor. Umesto odgovora, stigla je nova epizoda iste priče, samo još jasnija.
Dok je požar već danima besneo, Vučić je govorio da Srbija ima sasvim dovoljno snaga, znanja i helikoptera i da joj pomoć, ni evropska ni ruska, trenutno nije potrebna. Dva dana kasnije pomoć je odjednom postala potrebna. Srbija je zatražila pomoć od Rusije.
Ruski „Iljušin Il-76“, poznat kao „vodeni bombarder“, uveče 19. avgusta preleteo je vazdušni prostor Bugarske, članice Evropske unije i NATO, na osnovu diplomatske note koju je Beograd sastavio i poslao istog dana. Avion je sleteo u Niš, dočekan uz kamere, novinare i predstavnike ruske ambasade, a narednog jutra počeo da gasi vatru u Peščari.
Za to vreme, prema informaciji koju je Evropska komisija dala Rojtersu 20. avgusta, Srbija nije podnela zahtev za aktiviranje evropskog mehanizma.
Dakle, za Bugarsku je diplomatska nota mogla da bude sastavljena i poslata praktično istog dana. Prema Briselu nije otišao ni zahtev da se vidi šta je u tom trenutku od evropskih kapaciteta uopšte raspoloživo.
I tu se sada otvara novo pitanje: zašto niste istovremeno aktivirali evropski mehanizam, makar radi procene i koordinacije dostupne pomoći, dok ste tražili ruski avion?
Nije sporno što je Srbija prihvatila rusku pomoć. Kada gori Deliblatska peščara, svaka pomoć koja može da doprinese gašenju požara je dobrodošla. Sporno je što nije istovremeno korišćen i evropski kanal kojim Srbija raspolaže – i što javnosti nije objašnjeno zašto.
Niko ne tvrdi da bi evropski mehanizam sigurno mogao da pošalje avion u Srbiju istog dana. Evropski protivpožarni kapaciteti bili su ovog leta ozbiljno opterećeni. Međutim, to nije odgovor na pitanje zašto Srbija mehanizam nije ni aktivirala. Aktiviranje ne garantuje pomoć, ali omogućava da se procene raspoloživi kapaciteti i koordinira ono što je u tom trenutku moguće.
Srbija zna kako se to radi. Krajem jula je preko istog Mehanizma civilne zaštite EU poslala helikopter i kopnene vatrogasne ekipe Grčkoj, a za pomoć je predsednica Evropske komisije lično zahvalila Srbiji. Znači, procedura je poznata. Zna se kome se obraća, zna se kako se zahtev pokreće. Samo, izgleda, ne i kada gori kod nas.
A ruska pomoć, naravno, nije besplatna. Poslednji put kada je Srbija pozvala u pomoć posadu i ovaj avion, 2019. godine za požar na Staroj planini, iz budžetske rezerve je za angažovanje bilo opredeljeno oko 22,5 miliona dinara, što je približno 190.000 evra.
Za ovogodišnju misiju Vlada do sada nije objavila odluku u Službenom glasniku. Ne znamo, dakle, koliko će angažovanje koštati, iz kog dela budžeta će biti plaćeno i kada će javnost to moći da vidi.
Pitanje je jednostavno: Koliko će ova intervencija koštati, iz kog dela budžeta i kada će odluka biti javno objavljena?
„Iljušin“ je sleteo u Niš, grad u kojem se nalazi i Srpsko-ruski humanitarni centar. O radu i finansiranju tog centra godinama postoje pitanja na koja javnost nije dobila dovoljno jasne odgovore.
Radio Slobodna Evropa je utvrdio da je Centru iz srpskog budžeta u poslednjih deset godina isplaćeno gotovo 2,3 miliona evra, bez javno dostupnih podataka koji bi u potpunosti pokazali na šta je taj novac potrošen. Ruska strana tvrdi da je u Centar uložila 41 milion dolara.
Zato je sasvim legitimno da se pita: da li je i na koji način Srpsko-ruski humanitarni centar u Nišu bio uključen u ovu misiju? Ako jeste, po kom osnovu? Ako nije, da li je njegovo prisustvo u Nišu imalo bilo kakvu ulogu u organizaciji ove misije?
I ovo nije priča samo o Peščari. Razmere ovogodišnjih požara, broj ljudi koji su morali da budu angažovani i problemi koji su se pojavljivali na terenu moraju da budu razlog da se ozbiljno preispita kako je sistem organizovan i koliko je zaista spreman za velike požare.
Bezbednost ljudi na terenu ne sme da zavisi od toga da li ćemo imati sreće.
A dok se u Peščari danima vodi borba sa vatrom, širom Srbije se paralelno vodi nešto sasvim drugo: „velika narodna veselja“ vladajuće stranke — šatori, muzika i pečenje, najavljeni da traju do septembra. Takav kontrast je teško ne primetiti.
Kada je jedna narodna poslanica vladajuće stranke, komentarišući reagovanja na požar, opoziciju optužila da „lešinari“ nad tuđom nesrećom, ostaje samo da se pita ko u stvari pravi politiku od tuđe tragedije: oni koji pitaju zašto nisu korišćeni svi raspoloživi mehanizmi i koliko će građane ovo angažovanje koštati, ili oni koji dok Peščara gori organizuju političku turneju po Srbiji i dočekuju avion uz kamere?
Selo gori, a vlast se češlja. Ovaj put gotovo doslovno. Požari se ne gase šatorima ni fotografijama pored aviona. Požar se gasi vodom, ljudima, opremom i odlukama donetim na vreme.
RO SRCE za odbranu i unutrašnje poslove je 12. avgusta postavio pet konkretnih pitanja MUP i Vladi. Do danas ni na jedno nije zvanično odgovoreno.
Vlast koja je za jedan dan sastavila i poslala diplomatsku notu Bugarskoj, za devet dana nije uspela da sastavi ni jednu rečenicu odgovora na pitanja koja su joj postavljena. Posle devet dana ćutanja, teško je ovo više objašnjavati samo administrativnim nemarom.
I nešto veoma važno. Ništa od ovoga nije upereno protiv ljudi na terenu. Vatrogascima, pripadnicima MUP, vojnicima, šumarima, dobrovoljnim vatrogasnim društvima, meštanima koji danima brane svoja sela, kao i posadi Iljušina koja je fizički gasila vatru – svima njima dugujemo iskrenu zahvalnost, ne kritiku. Oni su, na 40 stepeni i u dimu, radili ono što je njihov posao, često u veoma teškim uslovima. Pitanja iz ovog saopštenja idu isključivo onima koji donose odluke, ne onima koji gase vatru.
I dalje čekamo odgovore:
1. Zašto je prvo rečeno da pomoć nije potrebna, a dva dana kasnije hitno zatražena — samo od jedne države?
2. Zašto korišćenje Mehanizma civilne zaštite Evropske unije nije ni pokušano, makar radi procene i koordinacije dostupne pomoći, dok je diplomatska nota za Bugarsku sročena ekspresno?
3. Ko je odobrio prelet ruskog državnog aviona preko teritorije članice EU i NATO-a, po kom osnovu i uz koje bezbednosne i diplomatske procene?
4. Koliko će ova misija koštati, iz kog dela budžeta i kada će odluka biti javno objavljena?5. Da li je i na koji način Srpsko-ruski humanitarni centar u Nišu učestvovao u ovoj misiji?
6. Zašto Srbija zna da aktivira evropski mehanizam kada pomaže drugima, a ne zna kako kada joj gori u sopstvenoj kući?
7. I, zašto devet dana nema odgovora ni na jedno od pitanja koje je SRCE postavio još 12. avgusta?
Nije sporno što je Srbija prihvatila rusku pomoć. Sporno je što nije istovremeno koristila i evropski kanal kojim raspolaže i što to javnosti nije objasnila.
Vatrogascima je neophodna svaka moguća pomoć, blagovremeno i bez politikanstva. Vlast ima obavezu da u katastrofi koristi svaki raspoloživi resurs, transparentno i odgovorno.
Devet dana ćutanja već jeste odgovor. Peščara ne pita ko je došao iz Moskve, a ko iz Brisela. Pitaće se samo ko je zakasnio.
RO za odbranu i unutrašnje poslove
