O Miroslavljevom jevanđelju se uči u školi, može se izučavati iz knjiga ili sa interneta – jedino se ne može videti. Zašto? Gde je? Na sigurnom je, u Narodnom muzeju, ali je sigurno i da ga nećete videti, čak i ako najavite posetu, zamolite za termin da pokažete Miroslavljevo jevanđelje učenicima…
Umesto da bude cilj kulturnih hodočasnika iz svih krajeva naše zemlje i sveta, Mirosavljevo jevanđelje ostaje skriveno iza zamandaljenih vrata posebne prostorije u Narodnom muzeju. Na pločici na vratima piše da je tu, ali vrata su zaključana. Da li se uprava Muzeja boji da bi pogledi mogli da oštete ovaj dragoceni spomenik srednjovekovne pismenosti?! Po toj logici Francuzi bi morali da zaključaju Monalizu. O mumijama i blagu faraonskih grobnica da ne govorimo.
Upoređujući muzejsku praksu u drugim evropskim metropolama, izdvojićemo Muzej srednjeg veka u Parizu u kome možete da uživate u lepoti izuzetno osetljivih srednjovekovnih tapiserija koje čine ciklus ,,Dama i jednorog“. Pod posebnim crvenkastim osvetljenjem, zaštićene staklom, ove prelepe tapiserije bezbrižno dočekuju brojne posetioce. Muzeji treba da budu i učionice, pa i intelektualne ,,igraonice“ za đake svih uzrasta. Muzeji između ostalog služe tome da ljudi vide ono što bi bilo u dostupno samo retkim povlašćenim posmatračima privatnih zbirki.
Miroslavljevo jevanđelje, najstariji i najlepši sačuvani ćirilični spomenik srpske pismenosti, može biti u muzejskoj postavci predstavljen i kao simbol opstanka i istrajavanja u nemogućim uslovima. Ova čudesna knjiga traje od 12. veka, kada je pisana po narudžbini Miroslava, brata Stefana Nemanje, sve do danas. Knjiga je preživela povlačenje preko Albanije i bombardovanje Beograda u Drugom svetskom ratu. Izmakla je iz ruku i srebroljubivih knjigoljubaca koji su pokušavali da se domognu ovog rukopisa neprocenjive vrednosti. Bilo bi zanimljivo simbolički povezati Narodnu biblioteku na Kosančićevom vencu, spaljenu u bombardovanju 1941. godine i ovaj ,,rukopis koji ne gori“ (pukim slučajem Miroslavljevo jevanđelje nije tada bilo u Narodnoj biblioteci!). To je najpotresnija i najuzbidljivija priča srpske kulture koju bi naši đaci sa najvećim zanimanjem slušali u prostoru Narodnog muzeja. Nažalost, Narodna biblioteka na Kosančićevom vencu i dalje je ruševina bez poruke i smisla, a Miroslavljevo jevanđelje stoji zaključano, daleko od očiju, a time i daleko od srca široke publike.
Kulturna politika jednog naroda ogleda se baš u tome kako se u jednom društvu odnose prema tradiciji i najvišim dometima te kulture. Imamo li mi u Srbiji uopšte kulturnu politiku? Svodi li se sve kao i obično na deklarativno zalaganje za čuvanje srpske istorije i tradicije? Toržestveno proslavljamo jubileje istorijskih događaja, unosimo u kalendar nove državne praznike (od 2019. se obeležava 24. maj kao Dan slovenske pismenosti)… Predsednik Republike Srbije je 2017. u Narodnoj skupštini položio zakletvu nad fototipskim izdanjem Miroslavljevog jevanđelja. Nas interesuje šta je sa originalom!
Resorni odbor za obrazovanje Srbija centra – SRCE se zalaže za suštinsku brigu o srpskoj kulturi, za obrazovanje koje ima potporu i u jasnoj i doslednoj kulturnoj politici. Protivimo se instrumentalizaciji srpske kulturne baštine u svrhe političkog marketinga. Zakletva nad Miroslavljevim jevanđeljem u Skupštini očigledno ne podrazumeva i zaklinjanje za stvarnu brigu za srpsku kulturnu baštinu. O problemima nestručne konzervacije, nenamenski trošenog novca koji je bio opredeljivan za izradu fototipskog izdanja i slično upozoravali su Veljko Topalović i Boško Savković, zahvaljujući (stručnjaci i entuzijasti) čijim naporima postoji fototipsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja. Godine 2020. oni su se obratili tadašnjoj ministarki kulture, pozivajući je da preuzme odgovornost za Miroslavljevo jevanđelje, odnosno za loše čuvanje i oštećenja (koje je Jevanđelje očigledno pretrpelo poslednjih godina) usled nestručne konzervcije.
Višegodišnja nedostupnost Jevanđelja zainteresovanoj publici, kakvi su učenici, studenti, nastavnici i drugi poštovaoci srpske kulture, izaziva opravdanu bojazan za sudbinu ove knjige koja ima neprocenjivu umetničku vrednost, kao i neprocenjiv kulturni i identitetski značaj za srpski narod. Jedno je zaklinjati se na Miroslavljevom jevanđelju, a sasvim druga stvar istinski se baviti sigurnošću, stanjem i prezentacijom javnosti Miroslavljevog jevanđelja, predivnog primera srpske srednjovekovne pismenosti.
Miroslavljevo jevanđelje treba da postane ,,Monaliza“ Narodnog muzeja, zaštitni znak koji mogu da vide svi zainteresovani posetioci. Tek onda će logo Narodnog muzeja, jedna od minijatura iz Miroslavljevog jevanđelja, imati smisla.
Uprkos tome što je 2005. uvršteno na UNESKO listu ,,Pamćenje sveta“, Miroslavljevo jevanđelje u Srbiji 2024. izloženo je razarajućem dejstvu zaborava.
Povodom 24. maja, Dana slovenske pismenosti i kulture,
Dušanka Milosavljević
Resorni odbor za obrazovanje
