Vlada Srbije predvidela je Predlogom budžeta za 2026. godinu, koji će se pred poslanicima naći na sledećoj sednici Narodne skupštine, za Upravu za igre na sreću iznos od 1.196.000.000 dinara (milijardu i stodevedestšest miliona), dok je za sve ustanove kulture u Srbiji odvojeno svega 1.151.000.000 (milijardu i stopedesetjedan milion). Na ovaj način, režim Aleksandra Vučića i vladajuće Srpske napredne stranke (SNS) ne samo da se određuje prema kulturi na način koji predstavlja njihovo ogledalo, a to su kockarnice i kladionice, već je ova porazna slika državnih prioriteta posebno skandalozna zato što se sredstva raspoređuju sektoru koji bi trebalo da puni budžet, a ne da ga troši više nego celokupna domaća kultura.
Naime, prema članu 12. Zakona o igrama na sreću, Uprava ima jasno utvrđene poslove, a među njima su da utvrđuje predloga kataloga o vrstama igara na sreću, daje i oduzima saglasnosti za priređivanje igara na sreću, utvrđuje visinu naknade, određuje svog predstavnika u komisiji za izvlačenje dobitaka u klasičnim igrama na sreću kada se izvlačenje dobitaka obavlja u direktnom TV prenosu i slično. Istovremeno, samo ove godine Ministarstvo kulture uništilo je Bemus, Bitef, Nišvil, Gitarijadu, Sterijino pozorje, Beer fest, Exit, Noć muzeja, a Sajam knjiga održan je bez ključnih izdavača. Pozorišta i kulturni centri u Srbiji su devastirani. Najveći broj pozorišta vode lojalni politički kadrovi, bez znanja, obrazovanja i kvalifikacija. Trenutno, ne radi Šabačko pozorište, Narodno pozorište, pozorište u Užicu vodi pomoćnik direktora, inače član Gradskog veća, u Leskovcu glumci uzimaju neplaćeno odsustvo da ne bi ulazili u sukob sa direktorom, Narodno pozorište Čačak nema matičnu scenu, već predstave izvodi u biblioteci. Partijski kadrovi dominiraju u Narodnom pozorištu, Srpskom narodnom pozorištu, Šabačkom pozorištu, Jugoslovenskoj kinoteci, Republičkom zavodu za zaštitu spomenika. U Pozorištu mladih u Novom Sadu ne radi velika scena iz „bezbedonosnih“ razloga.
Srbija centar (SRCE) zato postavlja pitanje kako je moguće i u čijem je interesu da sektor, koji bi trebalo da donosi novac, postane privilegovani budžetski korisnik u odnosu na muzeje, pozorišta, biblioteke i druge čuvare nacionalnog identiteta? Dok kulturne institucije preživljavaju sa minimalnim sredstvima, potcenjenim radnicima i raspadajućim prostorima takva odluka ne samo da je nelogična, već ponižava kulturu i sve one koji je stvaraju i održavaju.
RO za kulturu
