Dok se u kabinetima gradske vlasti crtaju vizije „Beograda budućnosti“, desetine hiljada građana koji svakodnevno prolaze Zrenjaninskim putem svedoče prizorima iz najmračnijih ekoloških košmara. Kanali pored puta, nekadašnji ponos plodne ravnice, danas su postali otvorene grobnice prirode, prepune plastičnih flaša, kesa, lešina i najrazličitijeg otpada koji se godinama taloži bez trunke srama onih koji su plaćeni da to očiste.
Nesnosni smrad koji se širi sa ovih kanala više nije samo neprijatnost – to je jasan signal ekološke katastrofe koja nam kuca na vrata. Građani Krnjače, Borče i svih naselja duž ovog puta ne udišu vazduh, oni udišu isparenja truleži i hemijskog otpada koji se sliva u stajaću vodu. Plastične flaše i otpad formirali su neprobojne brane, pretvarajući kanale u legla pacova i zaraze, dok nadležni okreću glavu kao da se to dešava u nekoj drugoj državi, a ne na ulazu u prestonicu.
Medjutim, nisu samo smrad i plastika ono što nas ubija. Kanali duž Zrenjaninskog puta su danas toliko zarasli u divlje rastinje i gustu travu da se voda u njima više i ne vidi – vidi se samo zelena kaljuga koja je postala idealno stanište za rojeve komaraca. Dok se milioni troše na „akcije zaprašivanja“, niko ne rešava uzrok: stajaće močvare usred naselja. Građani Palilule su prinuđeni da letnje večeri provode zaključani u kućama, jer su ovi neodržavani kanali postali inkubatori zaraze koji nam bukvalno opsedaju domove.
Postavlja se pitanje: koliko još milijardi treba da se odlije iz džepova Beograđana da bi se očistio jedan kanal? Da li je moguće da pored svih „komunalnih miliona“ kojima se hvale gradska preduzeća, nijedan dinar ne može da stigne do Zrenjaninskog puta? Dok se hvalimo modernizacijom, mi se zapravo gušimo u sopstvenom đubretu jer su prioriteti rukovodstva, očigledno, daleko od zdravlja i dostojanstva običnog čoveka.
Ovi kanali nisu samo ogledalo nevaspitanja pojedinaca, oni su pre svega ogledalo nesposobnosti sistema. Svaki put kada prođete pored Zrenjaninskog puta i osetite taj teški, kiseli smrad, setite se da on dolazi direktno iz kabineta onih koji dopuštaju da se Beograd pretvori u deponiju.
Ali prava opasnost vreba sa prvom ozbiljnijom kišom. Ovi kanali, koji bi trebali da budu spas i odvod, sada su zbog trave, šiblja i tona smeća postali neprobojne brane. Svaki stanovnik leve obale Dunava zna šta to znači – strah od poplava. Sa potpuno blokiranim protokom, svaka jača padavina preti da izlije tu fekalnu i zagađenu vodu pravo u naše podrume, dvorišta i kuće.
Nadležni u JVP „Beogradvode“ i opštinskim službama očigledno čekaju da se desi katastrofa kako bi „izašli na teren“. Zar je potrebno da nam voda uđe u krevete da biste shvatili da kanali zarasli u džunglu nisu pejzažna dekoracija, već dokaz vaše kriminalne nebrige.
Nećemo više ćutati dok nam se pluća pune otrovima, a kanali postaju crne tačke na mapi Evrope. Tražimo hitno čišćenje, sanaciju i postavljanje fizičkih barijera koje će sprečiti dalje odlaganje otpada. Naše naselje nije deponija, naša deca nisu dužna da odrastaju uz smrad truleži dok vi brojite svoje plate.
SRCE Palilula
