Srpski vaterpolo nije postao velikan slučajno. Nije nastao u kabinetima, niti u političkim dogovorima, već u bazenima, na jutarnjim treninzima, u generacijama sportista i trenera koji su decenijama gradili sistem koji je Srbiji doneo olimpijska, svetska i evropska zlata. I baš zato je danas posebno opasno ono što se dešava unutar. Nije ovde više pitanje da li je neko dobar predsednik ili nije. Pitanje je zašto u Srbiji svaki uspešan sistem mora da bude politički preuzet, podeljen i stavljen pod kontrolu interesnih grupa. Zašto u trenutku kada imamo olimpijske šampione, neko oseća potrebu da javno ponižava ljude koji su te rezultate napravili?
Izjave Slobodana Sora da rezultati nisu „dostojni renomea srpskog vaterpola“ i nisu samo nepromišljene. One su simptom jedne opasne političke matrice — da se sve što nije pod direktnom kontrolom novih struktura mora prvo diskreditovati, pa tek onda preuzeti. To nije sportska logika. To je politička logika. Jer kako drugačije objasniti da se omalovažava reprezentacija koja je aktuelni olimpijski i evropski šampion? Kako objasniti da selektor odlazi ne zbog poraza, već zbog nedostatka poštovanja? Kako objasniti da igrači razmišljaju o bojkotu ne zbog novca, već zbog dostojanstva?
Kada sportisti počnu da osećaju da više nisu deo sporta, već deo nečijeg političkog projekta — onda sistem počinje da se raspada iznutra. Srbija je već gledala ovaj scenario. Prvo dolaze „reforme“. Onda smene. Pa podele na „naše“ i „njihove“. Onda počinju medijske diskreditacije ljudi koji su do juče bili nacionalni heroji. A na kraju ostaju prazne tribine, uništeni odnosi i generacije koje više ne žele da igraju za sistem koji ih ne poštuje.
Najopasnije je što politika u sportu uvek dolazi pod izgovorom „spašavanja“. Uvek se govori o „novoj energiji“, „promenama“, „uređenju sistema“. A onda se ispostavi da je jedini stvarni cilj kontrola. Upravo zato ova kriza prevazilazi vaterpolo. Ona pokazuje dublji društveni problem Srbije — nesposobnost da se sačuva nešto što funkcioniše ako nije pod direktnim političkim uticajem. Umesto da država štiti šampione od politike, kod nas politika ulazi u svlačionicu, u bazen, u reprezentaciju. I onda se čudimo kada se šampioni povlače.
Istorija srpskog sporta nas uči jednoj stvari: Srbija nikada nije gubila zbog nedostatka talenta. Gubila je onda kada su sujete, interesi i politika postali važniji od sporta. A ako se to nastavi i u vaterpolu, nećemo izgubiti samo jednu generaciju. Izgubićemo model koji je Srbiju decenijama činio sportskom silom.
