Kriza oko ruskog udela u NIS-u nije samo energetsko pitanje. Ona je mnogo više od toga: test državnog suvereniteta, test pravne ozbiljnosti Srbije i test toga da li javni interes uopšte postoji kao realna kategorija, ili služi samo kao retorički ukras vlasti. NIS je prodat 2008. godine kada je Republika Srbija prodala 51% akcija Gazprom Neftu za 400 miliona evra, uz ugovorne aranžmane koji su Srbiji ostavljali određena korporativna prava dok god poseduje najmanje 10% kapitala. Danas je vlasnička struktura takva da Gazprom Neft ima 44,85%, Republika Srbija 29,87%, a JSC Intelligence 11,30%, što znači da ruski blok i dalje kontroliše većinski paket, dok je Srbija drugi najveći akcionar.
Američke sankcije su ogolile ono što se godinama prikrivalo: Srbija nema punu kontrolu nad sopstvenom ključnom naftnom kompanijom. OFAC vodi NIS AD Novi Sad na SDN listi, uz napomenu da je povezan sa Gazprom Neftom i uz sekundarni sankcioni rizik. U izveštaju NIS-a za prvi kvartal 2026. navodi se da je OFAC izdao licence za operativne aktivnosti, kao i posebnu licencu koja dozvoljava pregovore o promeni vlasničke strukture do 22. maja 2026. godine; isti izveštaj potvrđuje da je Rafinerija Pančevo bila zaustavljena početkom decembra 2025. zbog sankcija, pa potom ponovo pokrenuta u januaru.
U takvoj situaciji prirodno pitanje glasi: zašto Srbija, ako joj ugovor daje pravo preče kupovine, ne nastupi odlučno i ne kaže: ruski udeo kupujemo mi? Prema javno objavljenim tumačenjima, član 8.2 ugovora predviđa da nijedna strana ne može prodati ili preneti paket akcija trećem licu a da prethodno ne ponudi drugoj strani kupovinu pod istim uslovima; druga strana, prema tom tumačenju, ima rok od 60 dana da prihvati ili odbije ponudu. Ako je to tačno, tada nečinjenje države nije tehnički propust, nego politička odluka.
Zvanično obrazloženje koje se pojavilo u javnosti jeste da se Srbija navodno ne može pozivati na pravo preče kupovine jer ruska strana tvrdi da nije reč o dobrovoljnoj, nego o prinudnoj prodaji izazvanoj sankcijama. Ali takvo objašnjenje je pravno i politički problematično. Ako pravo preče kupovine postoji upravo za situaciju kada vlasnik prodaje trećem licu, onda se ono ne sme neutralisati političkom frazom o “prinudnosti”. Sankcije objašnjavaju zašto Rusi prodaju; one same po sebi ne objašnjavaju zašto Srbija ne sme da bude kupac. Još manje objašnjavaju zašto bi strateški resurs Srbije trebalo da pređe iz ruskih ruku u mađarske, arapske, privatne ili nepoznate ruke, a ne u ruke same države.
MOL je u januaru 2026. saopštio da je potpisao obavezujući “Heads of Agreement” sa Gazprom Neftom za preuzimanje 56,15% NIS-a, uz potrebu za odobrenjem OFAC-a i državnih organa Srbije. MOL je naveo i da pregovara sa ADNOC-om iz UAE kao potencijalnim manjinskim partnerom. Time se otvara velika geopolitička kombinacija: Rusija izlazi formalno, Mađarska ulazi kao regionalni energetski igrač, Emirati možda ulaze kao petrohemijski partner, a Srbija ostaje posmatrač sa 29,87% i željom da dobije još 5%. Reuters je 13. maja objavio da Srbija nije zadovoljna revidiranim predlogom MOL-a, posebno zbog budućeg rada jedine rafinerije i snabdevanja domaćeg tržišta.
Upravo tu nastaje politički paradoks: ako država zaista smatra da je Pančevo crvena linija, ako zaista smatra da je NIS arterija privrede, ako zaista smatra da tržište mora biti zaštićeno, onda je logično rešenje da sama preuzme većinski paket ili da bar formalno aktivira pravo preče kupovine. Umesto toga, vlast govori o pregovorima, o licenci, o kompromisu, o dodatnih 5%, o tuđim ponudama i tuđim kupcima. To liči na model upravljanja krizom bez namere da se kriza suštinski reši u korist države.
Pojava Ranka Mimovića i njegove kompanije KFT Senator Treasury G.T.7 Two LLC dodatno komplikuje sliku. Reuters je objavio da je ta, relativno nova srpska kompanija, ponudila 2 milijarde evra za ruski udeo od oko 56,1%, što je izazvalo direktan sudar sa MOL-ovim procesom. Gazprom Neft je, međutim, izjavio da priprema prodaju MOL-u i da ne vodi druge pregovore, dok je Mimović tvrdio da je ponuda “generalno prihvaćena” i da je obavestio kabinet predsednika Srbije. Vučić je javno odbacio tu mogućnost rekavši da Srbija neće dozvoliti da kompanija bez iskustva u preradi nafte kupi NIS.
Kritički gledano, Vučićevo odbijanje Mimovića može zvučati racionalno: NIS nije mala benzinska pumpa, nego sistem od nacionalnog značaja. Ali problem je u selektivnosti. Ako je kriterijum stručnost, zašto država ne napravi jasan, transparentan kriterijum za svakog ponuđača? Ako je kriterijum energetska bezbednost, zašto Srbija nije prvi ponuđač? Ako je kriterijum poreklo novca, zašto se ne traži puna finansijska, forenzička i bezbednosna provera svih potencijalnih kupaca, uključujući MOL-ove partnere? Mimović za BBC tvrdi da je obezbedio kapital, da je u komunikaciji sa OFAC-om i da ne planira zatvaranje Pančeva, ali te tvrdnje zahtevaju nezavisnu proveru, a ne televizijsko odbacivanje ili političku improvizaciju.
Ponuda ili inicijativa Bogoljuba Karića nosi drugačiji politički miris. Karić nastupa sa idejom da srpski kapital, industrijalci i domaći privrednici učestvuju u budućnosti NIS-a, uz retoriku zaštite nacionalnog interesa, energetske stabilnosti, radnih mesta i strateškog sistema povezanog sa građanima Srbije. To može biti patriotski okvir, ali i poslovno-politički manevar. NIS ne može biti predmet romantične nacionalne retorike bez jasnog konzorcijuma, izvora kapitala, upravljačkog plana, odnosa prema OFAC-u, garancija za rafineriju, garancija za maloprodajnu mrežu i mehanizma javne kontrole. Ako se domaći kapital uključuje, to mora biti kroz transparentan, zakonski i institucionalno nadziran model, a ne kroz privatne pisane inicijative Putinu, Vučiću ili bilo kom drugom političkom centru.
Najosetljivije pitanje je eventualna kriminalna uloga Aleksandra Vučića. To se ne može tvrditi kao činjenica bez istrage, dokaza i sudskog postupka. Ali se može i mora postaviti kao javnopravno pitanje: da li predsednik Srbije, koji formalno ne bi smeo da privatizacione i akcionarske procese vodi kao ličnu političku stvar, faktički odlučuje ko sme, a ko ne sme da kupi NIS? Kada on kaže da “Srbija neće dozvoliti” Mimoviću da kupi udeo, onda se mora pitati: na osnovu kog akta, kog postupka, kog organa i kog kriterijuma?
Ako bi se pokazalo da se pravo preče kupovine svesno ne koristi kako bi se pogodovalo unapred izabranom stranom ili domaćem kupcu, to bi otvorilo pitanja zloupotrebe službenog položaja, trgovine uticajem, nanošenja štete javnom interesu i prikrivanja stvarnih motiva pregovora. Ako bi se pokazalo da država ima finansijski kapacitet da kupi NIS, ali to ne čini zbog političkih obaveza prema Moskvi, Budimpešti, Abu Dabiju ili neformalnim poslovnim krugovima u Srbiji, onda bi to bilo mnogo više od pogrešne ekonomske procene. To bi bio obrazac zarobljene države.
Suština afere NIS nije samo u tome ko će kupiti ruski udeo. Suština je u tome zašto Srbija ne nastupa kao država. Ako pravo preče kupovine postoji, ono se mora aktivirati ili javno, pravno i obrazloženo odbaciti. Ako Srbija nema novca, neka to kaže. Ako ima novca, ali neće da kupi, neka kaže zašto. Ako Rusi ne žele da prodaju Srbiji, neka vlast to saopšti građanima. Ako Amerikanci neće Srbiju kao kupca, neka se to stavi na sto. Ako je MOL već politički dogovoren kupac, neka se to ne prikriva pričom o “crvenim linijama”.
NIS je prodat jednom pod izgovorom strateškog partnerstva. Sada postoji opasnost da bude preprodat pod izgovorom sankcija. U oba slučaja građani Srbije ostaju poslednji koji saznaju istinu, a prvi koji plaćaju cenu. Najveći problem nije ni Rusija, ni MOL, ni Mimović, ni Karić. Najveći problem je vlast koja stratešku imovinu tretira kao predmet zatvorenih aranžmana, a državu kao dekor u poslovima koji se vode mimo javnosti.
dr Predrag Maksimović
