Projekat Čista Srbija predstavljen je kao jedan od najvećih ekoloških i komunalnih projekata u Srbiji, sa ciljem izgradnje kanalizacione mreže, postrojenja za preradu otpadnih voda i sistema za upravljanje otpadom širom zemlje. Prema zvaničnim planovima, projekat obuhvata čak 73 grada i opštine, izgradnju više od 5,2 miliona metara kanalizacione mreže, oko 157 do 159 postrojenja za preradu otpadnih voda i više regionalnih deponija i centara za upravljanje otpadom širom Srbije. Iza najava o „zelenoj infrastrukturi“ danas stoji projekat čija ukupna cena konstantno raste, dok potpuni pregled troškova, faza i ugovora praktično ne postoji.
Glavni izvođač radova je kineska državna kompanija CRBC (China Road and Bridge Corporation), jedna od najprisutnijih kineskih kompanija na infrastrukturnim projektima u Srbiji. Upravo ova kompanija pojavljuje se i na više drugih velikih državnih poslova finansiranih kroz međudržavne sporazume i kineske kreditne aranžmane, a u ovom projektu angažovana po FIDIC modelu ugovora-Žuta knjiga.
Prema dokumentaciji Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastructure, prva faza projekta „Čista Srbija“ ugovorena je na oko 336,7 miliona evra, dok druga faza donosi dodatnih 216,4 miliona evra. To znači da je već sada ugovoreno više od 553 miliona evra samo kroz prve dve faze projekta. Taj iznos nije konačan, jer se kroz kvartalne izveštaje Ministarstva iz godine u godinu pojavljuju nove lokacije, dodatni radovi, proširenje mreže i novi infrastrukturni zahvati. Analize budžetskih izdvajanja i dostupnih finansijskih podataka pokazuju da je do kraja 2025. godine na projekat već potrošeno približno 430 miliona evra, dok se ukupna planirana vrednost kompletnog programa u različitim državnim dokumentima procenjuje na čak 3 do 3,5 milijardi evra. Posebno zabrinjava činjenica da se projekat stalno širi kroz nove faze i anekse, dok javnost nema jedinstven pregled svih lokacija, ukupnih vrednosti radova i konačnih obaveza države. U kasnijim izveštajima Ministarstva pojavljuju se nove opštine, dodatne deponije, novi kolektori, dodatne mreže i nova postrojenja za preradu otpadnih voda, što pokazuje da se finansijski okvir projekta postepeno povećava bez jasnog konačnog preseka troškova. Radovi su do sada izvođeni u Subotici, Inđiji, Doljevcu, Kučevu, Obrenovcu, Kragujevcu, Varvarinu, Ćićevcu i Aleksandrovcu. U pojedinim sredinama građene su kanalizacione mreže, kolektori i pumpne stanice, dok su negde pokrenuti radovi na postrojenjima za preradu otpadnih voda i regionalnim centrima za upravljanje otpadom. Međutim, za veliki broj lokalnih samouprava ne postoje javno dostupni precizni podaci o tome koliko su radovi do sada koštali i kolika će biti konačna cena po opštinama. Dodatni problem predstavlja činjenica da se finansiranje projekta kombinuje iz kineskih kredita i direktnih budžetskih sredstava Srbije, zbog čega je veoma teško utvrditi koliko će građane ukupno koštati realizacija čitavog programa. Fiskalni savet je upravo zbog toga upozoravao da se projekat teško prati i kontroliše, jer se obim radova i finansijske obaveze menjaju kroz nove faze i anekse.
Niš ima problem sa nedostatkom kapaciteta za skladištenje otpada na sadašnjoj nesanitarnoj deponiji Bubanj. Dozvolu Ministarstva zaštite životne sredine, za odlaganje otpada na deponiji nema još od oktobra 2022.godine. Bio je deo projekta “Čista Srbija”, dostavio još 2021.godine projektni zadatak za izgradnju regionalnog centra za upravljanje otpadom Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, ali sam projekat u Nišu nije pokrenut već pet godina. Niš se pojavljuje u izveštajima Ministarstva za 2024. godinu kroz projekat regionalnog upravljanja otpadom, odnosno kroz infrastrukturne komponente povezane sa otpadom u okviru šireg programa Čista Srbija. Međutim, u onome što se vidi iz Izveštaja MSGI za prva dva kvartala 2025. Niš se više ne pojavljuje eksplicitno kao posebna stavka ili nova faza projekta. Moguće je da je projekat za Niš ostao u ranije ugovorenoj fazi, prešao u drugu budžetsku ili projektnu liniju ili da se vodi kroz regionalni sistem bez posebnog izdvajanja grada u kasnijim izveštajima Ministarstva. Nakon pet dugih godina odlaganja ili obustave realizacije došlo se u situaciju da najveći grad na jugu Srbije nema ni tehničku dokumentaciju za proširenje deponije ni kapacitete za deponovanje, a ni dozvole za dalje skladištenje na postojećoj. To je inače još jedan problem kod „Čiste Srbije“ što podaci nisu objedinjeni, lokacije se pojavljuju i nestaju kroz kvartalne izveštaje Ministarstva, a veoma je teško pratiti kontinuitet finansiranja po pojedinačnim gradovima i opštinama što ostavlja prostor za osnovanu sumnju o upravljanju sreadstvima iz ovog velikog kreditnog zaduženja države.
„Čista Srbija“ je tako postala simbol modela u kome se veliki infrastrukturni projekti predstavljaju kao razvojni i ekološki iskorak, a u stvari se neke planirane lokacije I ne realizuju, a kod lokacija u realizaciji stvarni troškovi se postepeno povećavaju kroz nove ugovore, dodatne radove i proširenje projekta, bez jasnog i transparentnog uvida javnosti u konačnu cenu koju će država i građani platiti.
