U sedištu Olimpijskog komiteta Srbije održan je sastanak kom su prisustvovali Dejan Tomašević predsednik, Stojan Vujko potpredsednik i Dejan Bojović generalni sekretar kao i Zoran Gajić, ministra sporta u Vladi Republike Srbije, Ivan Ćilerdžić, zamenik ministra prosvete za predškolsko i školsko obrazovanje, Željko Tanasković, predsednik Svetske federacije za školski sport i Saveza za školski sport Srbije, Davor Štefanek, predsednik Sportskog saveza Srbije, Manja Grčić, generalna direktorka Radio Televizije Srbije i Nebojša Žugić, direktor kompanije „Arena čenels grup“, bez prisustva struke tj. nosilaca školskog sporta, a to su profesori fizičkog vaspitanja.
Ono što posebno upada u oči nakon ovog sastanka jeste činjenica da su za istim stolom sedeli ministri, funkcioneri olimpijskog sporta, medijski predstavnici i razni sportski savezi, ali nije bilo onih koji školski sport zaista svakodnevno nose na svojim leđima — nastavnika fizičkog vaspitanja i Saveza profesora fizičkog vaspitanja.
To nije slučajan propust. To je slika načina na koji se u Srbiji već godinama kreira obrazovna i sportska politika — odozgo, politički i marketinški, bez ljudi iz prakse.
Svi danas govore o „zdravim stilovima života“, „olimpijskim šampionima“, „centrima zdravog života“, ali niko ne postavlja suštinsko pitanje: ko će te programe sprovoditi? Ko radi sa decom u fiskulturnim salama koje prokišnjavaju? Ko vodi školske sekcije bez adekvatne naknade? Ko organizuje školska takmičenja, kroseve, priredbe, sportske dane, radi sa gojaznom decom, sa decom koja imaju probleme u razvoju motorike, koncentracije i socijalizacije? To nisu funkcioneri, već profesori fizičkog vaspitanja.
Paradoksalno je da se govori o reformi školskog sporta, a da na sastanku nema predstavnika struke koja taj sistem realno održava u životu. Nema predstavnika nastavnika, nema ljudi iz škola, nema onih koji znaju šta znači imati 30 učenika u maloj sali, dva časa nedeljno i generacije dece koje sve manje trče, a sve više vremena provode pred ekranima.
Umesto toga, ponovo gledamo dobro poznat model: sportski funkcioneri, politički dogovori i medijske najave velikih reformi. A kada kamere odu, nastavnici ostaju sami sa decom i sistemom koji se godinama urušava.
Posebno je opasna teza da je školski sport pre svega „platforma za olimpijske šampione“. Ne — školski sport nije fabrika medalja. Njegov prvi cilj mora biti zdravo, motorički pismeno i psihofizički stabilno dete. Ako od toga kasnije nastane vrhunski sportista — odlično. Ali država ne sme da gleda na fizičko vaspitanje isključivo kroz prizmu elitnog sporta i nacionalnih medalja.
Komentari građana ispod teksta na portalu „Zelena učionica“ pokazuju nešto što institucije očigledno ne žele da čuju: roditelji traže besplatne školske sekcije, više fizičkog vaspitanja, zdrave obroke i povratak škole kao zajednice. Ljudi prepoznaju da su školske sale sve češće prepuštene privatnim klubovima, dok deca ostaju bez dostupnog sporta u okviru škole.
Zato je glavno pitanje: zašto se uporno zaobilaze nastavnici fizičkog vaspitanja i njihova strukovna udruženja? Da li nekome smeta nezavisan glas struke? Da li je lakše praviti reforme bez onih koji će ukazati na stvarne probleme sistema?
Bez uključivanja profesora fizičkog vaspitanja, svi ovi sastanci rizikuju da ostanu samo politički marketing. Jer nema reforme školskog sporta bez ljudi koji taj sport žive svakog dana — u školama, sa decom, a ne u kabinetima i konferencijskim salama.
