Petnaest godina života u Australiji, od ukupno 27 provedenih u inostranstvu, naučilo me da se identitet ne meri samo mestom boravka, već i onim što nosimo u sebi. Moja ćerka je rasla uz tenis. Od treće godine do šesnaeste ona se borila u teniskom sistemu Australije od kao izabranog nacionalnog talenta u grupi „super 10s“ do kasnije gde je kao tinejdžer bila i deo nacionalnog takmičarskog sistema. Na Australian Open-u 2015. godine moji roditelji, ona i ja, gledale smo Novaka Đokovića kako opet osvaja Melburn, i tada sam shvatila da prisustvujemo nečemu što prevazilazi sport.
Novak je najbolji teniser i sportista svih vremena. Njegova karijera nije samo niz trofeja, već svedočanstvo o narodu koji je preživeo sankcije, bombardovanje, i gubitak Kosova, srca Srbije koje je najbolnije mesto nacije i kao takvo nikada zaboravljeno. Film „The Wolf in Winter“ otvara te rane i pokazuje kako se iz bola rađa snaga.
U našoj maloj ali plemenitoj i srčanoj zemlji, mnogo toga nam nedostaje, ali imamo snažnu povezanost sa junačkim identitetom i imamo moć za preživljavanjem koju smo razvili do tančina uprkos nedaćama. Naš evolutivni put koji producent i režiser Novakovog autorizovanog dokumentarca pokušava da izdvoji kao nešto posebno, je u najmanju ruku zapanjujući. To nema i ne može da ima svako. To se stiče od malih nogu kao što se teniski šampion postaje samo ako se počne u ranom detinjstvu tek kada reket može uzeti u ruku, malena pesnica stisnuti oko gripa, i držati uspravno.
Sećam se kada mi je ćerkin trener u Australiji rekao: „Znaš zašto Australija ne može da napravi šampiona bez obzira šta mi pokušali? Nećemo nikada to više moći, jer nemamo taj „adversity“ koji vi imate“. A prevod tog „adversity“ na srpski znači sve ovo gore navedeno: teškoće i nedaće, iz kojih se izlazi kao pobednik.
Konkretno mislim da Ničeovo „Šta te ne uništi načini te jačim“ je epitomizovano u srpskom narodu. Istina je da od malih nogu smo navežbani na restrikcije, sankcije, nestašice, život u socijalističkom bloku sa atomskim skloništima, bombardovanje, oduzimanje jedne trećine teritorije, prihvatanje srpskih izbeglica iz susedskih država u sistem koji nije bio spreman da to izdrži, suživot sa ljudima koji su različiti po mnogim pitanjima, nemaština i oskudice, urušavanje institucija koje su sistemski pravile plodno tle za besprekornu korupciju. Sve je to bilo štetno za prosperitet napaćenog naroda, ali ga je i neverovatno ojačalo i toga treba biti svestan.
Kao neko ko se bavi dijasporom, kao fascinantnim adutom koji Srbija neprikosnoveno ima, spomenula bih i Novakov odlazak da živi u Grčkoj, koji u ovom trenutku nije slučajnost. To je simbol dijaspore, priče o kontinuitetu naših najboljih koji odlaze, jer svet često više ceni ono što mi sami ne znamo da zaštitimo, primimo i naučimo od. Pa čak i on, Novak, najjači među nama, pokazuje da put iz Srbije vodi ka svetu, ali da koreni ostaju nepokolebljivi.
Mi smo narod koji vrednuje inat. Taj inat nije puka tvrdoglavost, već energija otpora, snaga da se ne poklekne pred nepravdom. Žilavi smo, nepokolebljivi, i verujemo da će pravda pobediti. Novak Đoković je naš dokaz: vuk koji u zimskom dobu ne gubi snagu, već je pretvara u legendu.
U svojoj autorizovanoj biografiji, Novak stavlja ispred sebe, ispred svoje velike priče, priču jednog malog ali jakog naroda, izvaja najbolnije događaje koji su oblikovali njega i oblikovali njegov narod, koji se uprkos svemu bori za ostanak. To je upečatljiva poruka koju svi treba da prihvatimo i da razmislimo o njoj. Postoje stvari koje su veće od nas ma koliko da smo mi sami veliki.
Ivana Rapajić Moran, povratnik iz inostranstva i predsednik Odbora za dijasporu
