Na svakih mesec – dva, „reprezentativni“ sindikati kreću u navodno oštre i neodustajuće pregovore sa državom. Poslednja tura razgovora je nedavno završena i vezana je za minimalnu cenu rada. Sindikati (UGS „Nezavisnost“ i SSSS) su ya minimalnu cenu rada, tražili najmanje 650 evra, odnosno povećanje od 100 evra (sa sadašnjih 550 evra) dok je država ponudila 600 evra (dakle, porast od 9,2%). Sindikati su kao i obično pokazali „čvrstinu“ i naravno nisu se izborili ni za šta. Nikada. Dakle, biće kako država odreže. Uvek je vlast u državi uređivala socijalna pitanja, kao i pitanja iz nadležnosti sindikata na svoj način. Ono što je ostajalo da visi u vazduhu kao važna informacije je činjenica, eto, „pregovarali su“. „Reprezentativni sindikati“ su bili ti koji su izbrisali podršku prosvetnim radnicima tokom protesta prošle godine, oni su ostali nemi i na predlog novog nacrta Zakona o osnovnom i srednjem obrazovanju i vaspitanju. “Reprezentativni“ sindikati svojom umešnošću su u Poseban kolektivni ugovor (PKU) uneli stavku da jubilarnu nagradu u punom iznosu u prosveti mogu da dobiju samo oni prosvetni radnici koji su članovi „reprezentativnih sindikata“. Oni koji nisu su 50% nepodobni za nagradu i oni dobijaju polovinu. Mada je ovo potpuno nezakonita stavka Ugovora škole se pri isplati rukovode ovim PKU. U poslednjh nekoliko meseci pljušte dobijeni sudski procesi u kojima škola mora da isplati kompletnu jubilarnu nagradu, nastavnicima koji su se žalili na očiglednu nepravdu, koja nije u skladu sa Zakonom o radu.
Čini se da sindikati u Srbiji, postoje samo zato da bi forma sindikalnog organizovanja postojala u Republici Srbiji. Državi diskontinuiteta .Zašto sindikati ne funkcionišu, odnosno funkcionišu tako da neprekidno idu niz dlaku državi? Pre svega, „reprezentativni“ sindikati imaju zakonom propisanu institucionalnu podršku i ekskluzivno pravo na socijalni dijalog. Zakoni u svakom smislu favorizuju njihovu poziciju. Zakon o radu podrazumeva da samo reprezentativni sindikati mogu da pregovaraju o kolektivniom ugovoru i učestvuju u radu socijalno – ekonomskog saveta. Država im obezbeđuje uslove za rad. Mada je sindikalana članarina propisana (1% od prihoda) praktično nijedan sindikat se ne finansira iz članarina, već uz ogromnu pomoć države i dotacije iste. U tom smislu, potpuno je logično da sindikati pre svega neguju saradnički odnos sa državom a formalno zastupaju ugrožene radne strukture. Radi se o neprekidnoj simulaciji pregovora, gde zapravo država donosi odluke, uz medijsko utemeljenje da je razgovora sa sindikatima bilo. Pitanje koje se logički postavlja jeste koliko su sindikati u Srbiji reprezentativni? Poslednji put je reprezentativnost Saveza samostalnih sindikata Srbije (SSSS) i Ujedinjenog granskog sindikata „Nezavisnost“ ispitivana 2009. godine. Dakle za poslednjih 17 godina ona nije ispitivana. Zaposleni u različitim preduzećima imaju opravdanu sumnju da ovi sindikati nemaju 10% potpisanih pristupnica (to je negde oko 236.000 članova) da bi uopšte bili reprezentativni. Prihodi sindikalnih lidera rastu od pozicije preduzeća, potom opštine i okruga do republičkog nivoa.
Osnovne plate republičkih sindikalnih lidera se kreću od 250.000 do 300.000 din. dakle i 5 puta više od minimalne cene rada. Uz to veliki broj sindikalnih lidera je zauzelo svoja mesta i u različitim upravnim odborima, koji su takođe plaćeni. Tako da prihodi ovih zakonskih pregovarača vrtoglavo rastu. Pravo pitanje je kako ovi zakonski pregovarači uopšte mogu da razumeju kršenja radnih prava socijalne i obrazovne politike, ako su neprekidno u bliskoj saradničkoj vezi sa državom. Reprezentativni sindikati su zapravo glavni krivci za status prosvetnog radnika u našoj zemlji. Kap vode na vrelo ulje je donelo pregovaranje oko Nacrta ZOSOV-a, isplate jubilarnih nagrada i minimalne cene rada. U srpskoj istoriji, ni prilikom najboljih uslova pregovora, nikada se poturicama nije moglo verovati.
