Oktobar se u Evropi već godinama obeležava kao mesec sajber bezbednosti, kao trenutak u kome odgovorne države polažu račun građanima o tome koliko su njihovi podaci, njihove institucije i njihova svakodnevica zaštićeni od napada koji ne poznaju granice, uniforme ni zvanične objave rata. U Srbiji, međutim, ovaj oktobar prolazi u gotovo potpunoj tišini, bez ozbiljne javne debate, bez nacionalne konferencije koja je prethodnih godina bar simbolično okupljala struku, i bez ijednog odgovornog funkcionera spremnog da građanima kaže koliko je njihovih ličnih podataka danas u nepoznatim rukama. Komplikovani, tegobni i višestruko naelektrisani parlamentarni izbori u zemlji su zamaglili ovu veoma važnu temu. pomenuta nasilno produkovana tišina, nažalost nije znak da opasnosti nema, već je podvrda da vlast nema odgovor na ključne izazove i probleme u ovoj oblasti. Srbija centar (SRCE) smatra da sajber bezbednost odavno nije tehničko pitanje, već pitanje nacionalne bezbednosti u punom smislu te reči. Država koja ne može da zaštiti katastar, pravosuđe, zdravstveno osiguranje, nacionalnog telekom operatera i druge ključne institucije, ne može ozbiljno da tvrdi da čuva svoj suverenitet, budući da se suverenitet u dvadeset prvom veku ne brani samo na fizičkim granicama, već i na serverima na kojima leže imovina, zdravlje i lični podaci svakog građanina.
Da se podsetimo hronike jednog sistemskog neuspeha
Niz koji se protekle četiri godine odvijao pred očima javnosti ne može se više tumačiti kao skup nesrećnih incidenata, već samo kao obrazac. U junu 2022. godine zlonamerni program, ubačen u sistem Republičkog geodetskog zavoda (još krajem maja), zaključao je katastar i gotovo deset dana zaustavio promet nekretnina u celoj zemlji. Krajem 2023. godine grupa Qilin upala je u Elektroprivredu Srbije i na dark vebu objavila više od 34 gigabajta internih dokumenata, (oko 340.000 strana), dok su EPS i Vlada o tome uporno ćutali. U julu 2025. napad na Ministarstvo pravde naterao je državu da sama isključi pristup pravosudnom Data centru, usled čega je rad javnih beležnika bio nedeljama paralisan, kao i rad izvršitelja i ažuriranje katastra, a istog meseca na meti se našla i nacionalna avio kompanija. Godina 2026. donela je eskalaciju. U martu su podaci korisnika satelitske televizije Telekoma Srbije osvanuli na dark vebu: kompanija priznaje krađu podataka oko 150.000 korisnika, dok Fondacija Share navodi da je objavljeno blizu 600.000 ličnih podataka, uključujući matične brojeve, adrese i brojeve telefona. U aprilu su procurele dijagnoze više od pet hiljada pacijentkinja jedne ginekološke klinike, a u avgustu se na hakerskom forumu pojavila ponuda baze Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje sa, kako se tvrdi, oko pet miliona važećih zapisa. Kada se ovome doda podatak da je još pre deceniju sa sajta Agencije za privatizaciju iscurelo više od pet miliona matičnih brojeva, i da su adrese penzionera svojevremeno završile u izbornoj pošti vladajuće stranke dok PIO fond mesecima nije dostavljao tražena obaveštenja Tužilaštvu, postaje jasno da su lični podaci miliona građana Srbije odavno postali roba na crnom tržištu podataka.
Kancelarija na papiru a od odgovornosti ni traga, ni glasa
U godini najvećih krađa podataka u istoriji zemlje, ključna institucija za odbranu ne postoji. Kancelarija za informacionu bezbednost, koja bi trebalo da objedini razjedinjene kapacitete i preuzme ulogu Nacionalnog CERT-a, počeće sa radom tek 1. januara 2027. godine. Možda, a možda i neće, jer Srbija već dugo nije samo zemlja sajber nebezbednosti, ona je zemlja kompletne nebezbednosti u svakom smislu te reči. Dodatno je poražavajuća (ne)kultura nekažnjivosti. Ni posle katastra, ni posle EPS-a, ni posle pravosuđa, javnost nije saznala da je ijedan rukovodilac snosio posledice za propuste koji su napade omogućili. Krivica se uredno prebacuje na anonimne hakere i „hibridni rat“, kao da je odbrana sistema za koji su nadležni nečija tuđa, a ne njihova zakonska odgovornost. Državna revizorska institucija je još 2023. upozoravala na manjkavosti pravosudnog informacionog sistema, uključujući pristup spoljašnjeg pružaoca usluga produkcionoj bazi. Ovo upozorenje je, kao i toliko drugih, završilo u fioci. Najdublji problem, međutim, jesu obučeni kadrovi, tačnije, njihovo odsustvo. Država koja raspisuje tendere za superračunare i najavljuje „silicijumske doline“ ne ulaže u stručnjake koji bi te sisteme čuvali, plate u javnom sektoru ne mogu da se takmiče sa privatnim, a obuke zaposlenih su sporadične i nekvalitetne.
