Danas je Dan studenata. Obeležava se u čast Žarka Marinovića, prve žrtve policijske represije na studentskim protestima 1936.godine.
Devedeset godina kasnije, na žalost, danas nije samo dan sećanja na prve žrtve slobodne misli i dela i kazna za hrabrost i slobodoumlje, već nešto što živi na desetine naših studenata u Srbiji 21.veka, koja aplicira da bude deo demokratske Evrope. A sa njima i mi, njihovi roditelji, profesori, svi slobodoumni ljudi u ovoj zemlji. Režim Kraljevine i Republike Srbije , skoro vek kasnije, ima isti stav prema mladosti, školovanim ljudima i slobodi govora. I iste metode borbe protiv svega što su tekovine demokratakog društva.
Ironija je, da se ovaj dan, kako to biva sa praznicima, ne obeležava u svečanoj atmosferi, uz prigodne tribine i slavlje, već na ulici, u autentičnoj atmosferi događaja koji je poslužio kao motiv obeležavanja ovog dana. Vlast, kao režiser i njihovi poslušnici u kostimima policajaca, kao glavni negativci u ovom hororu koji živimo, žele da „ubiju“ i suzbiju svaki pokušaj slobodne reči i delovanja i ne prezaju od najbrutalnijih mera da spreče mladost da „slobodno leti“. Ali, studenti su prvi podigli svoj glas protiv korupcije, zatražili odgovornost i pravdu, iskazali protest protiv nemara i jednoumlja ; oni su izašli na ulicu, štrajkovali, prekinuli svoje živote, blokirali, ćutali, vikali, pevali, molili, plakali; oni su pešačili, biciklali, trčali ;oni su na lep način, kulturno, stavili do znanja, društvu u kome žive, režimu i celoj Evropi, da žele da žive u Srbiji, ali drugačijoj, onakvoj koja priliči dostojanstvu čoveka. I bili su vređani, satanizovani, tučeni i zatvarani. I nisu odustali.
A studentkinje su pokazale poseban oblik požrtvovanosti i hrabrosti. U trenucima kad je bilo najteže i bez obzira što su im lomljene vilice, što su udarane kolima, prećeno im silovanjem, dobijale otkaze i bile izložene seksističkim komentarima, one nisu posustale i u prvim redovima su se hrabro suprotstavljale represiji i režimskim „medijima“. Studentkinje, profesorke, novinarke su postale naše svetlo u tunelu, heroine našeg vremena. U ovom opštem ludilu i haosu, jedna studentkinja i njen tragično završen život, još uvek i verovatno zauvek pod nerazjašnjenim okolnostima (znajući stanje u našem društvu), postaju ogledalo svih naših sukoba i podela i poprište borbe zdravog razuma i bezumlja vlasti i njihovih slugu.
