„Izjava Muhameda Alabara da je u „Beograd na vodi“ uloženo 5,5 milijardi evra zvuči kao konačna potvrda uspeha projekta koji je godinama predstavljen kao simbol modernizacije Srbije, ali iza te impresivne brojke ne stoji ono što bi u ozbiljnoj ekonomiji moralo da je prati – jasna metodologija, transparentna struktura ulaganja i precizno razgraničenje između realnog kapitala i procenjenih efekata“, upozorava član Resornog odbora (RO) za finansije i privredu Srbija centra (SRCE) dr Predrag Maksimović.
„Problem nije u tome što je cifra velika, već u tome što nije objašnjena. Šta zapravo znači tih 5,5 milijardi? Da li je reč o direktnim investicijama investitora, o ukupnoj vrednosti izgrađenih objekata, o kreditima, tržišnim procenama ili zbiru svega toga? Bez tog odgovora, brojka prestaje da bude ekonomski podatak i postaje političko-poslovna poruka. Posebno kada se zna da je projekat prvobitno predstavljan kao investicija vredna oko 3,5 milijarde evra – razlika od dve milijarde zahtevala bi detaljno objašnjenje, a ne samo novu, veću cifru“, objasnio je dr Maksimović.
On je ukazao da još veći problem nastaje kada se ta brojka uklopi u širi narativ o „ogromnim efektima“ na ekonomiju, a tvrdnja da je projekat generisao 15 ili čak 16 milijardi evra vrednosti tipičan je primer korišćenja ekonomskih multiplikatora bez ikakvog objašnjenja.
„U ozbiljnoj analizi, takve procene dolaze uz model, pretpostavke i ograničenja. Ovde ih nema. Ostaje samo utisak da se brojke gomilaju kako bi se pojačao osećaj veličine projekta, a ne kako bi se razumela njegova stvarna ekonomska težina. Slično je i sa podatakom o više od 10.000 radnih mesta. Ali bez odgovora na osnovna pitanja – koliko je tih poslova privremeno, koliko stalno, kolike su plate, koliko dugo traju – ta cifra ostaje više simbol nego analiza“.
Maksimović ističe da u svemu tome najviše zabrinjava ono što ostaje prećutano – da projekat „Beograd na vodi“ nije nastao u neutralnim tržišnim uslovima, jer je njegov razvoj pratio poseban pravni okvir, uključujući i Zakon donet specijalno za tu namenu, koji je omogućio drugačija pravila eksproprijacije i gradnje nego što važe za ostale projekte.
„To svakako znači da njegovi rezultati ne mogu biti predstavljeni kao čisti tržišni uspeh. Zato je suština problema jednostavna – javnosti se nude velike cifre, ali ne i veliki odgovori. Umesto transparentnih podataka o tome ko je šta uložio, ko je šta dobio i koliki su stvarni neto efekti, dobija se niz impresivnih, ali neproverljivih tvrdnji. U takvom okviru, ‚Beograd na vodi‘ prestaje da bude ekonomska tema i postaje pitanje poverenja – a poverenje se ne gradi brojkama koje se ne mogu proveriti, već upravo suprotno. U tom kontekstu i izjava Muhameda Alabara ostavlja utisak diletantskog manira skromnih ekonomskih kapaciteta“, zaključio je Maksimović.
