Dok se vlast hvali pogledom na Beograd sa 42. sprata, nas zanima da li se odatle vidi kako preko pedeset hiljada ljudi na levoj obali Dunava bori se sa poniženjem koje niko u 21. veku ne bi smeo da oseti. Zatvaranjem jedine notarske kancelarije na ovoj strani reke, država je ljudima iz Borče, Krnjače, Koteža, Ovče i Padinske Skele jasno poručila: vi niste deo ovog grada.
Da li iko od onih koji donose odluke zna šta danas za jednog penzionera ili roditelja sa malim detetom znači overiti običnu punomoć ili jedan najobičniji papir?
To više nije administrativni posao od pet minuta. To je čitavo putešestvije, golgota koja traje satima. Zbog jednog pečata, naši sugrađani kreću na put kao da idu u drugi grad. Satima se klackaju u pretrpanim autobusima, strepeći od večitog kolapsa na Pančevačkom mostu, trošeći poslednje dinare na kartu i gorivo, samo da bi stigli do prvog notara u gradu koji ih gleda kao strance.
Patetično je, bolno i sramotno da neko iz Besnog Foka ili Dunavca mora da izgubi pola dnevnice, potroši dragoceno vreme koje nema i spali litre goriva u kolonama, samo da bi mu neko lupio pečat. Ljudi na levoj obali su uskraćeni za osnovno dostojanstvo. Uskraćeni su za vreme koje bi proveli sa decom ili u miru, jer im je sistem oteo pravo da u svom komšiluku završe ono što svaki drugi Beograđanin završi za deset minuta hoda.
Ovo nije samo pitanje pravosuđa, ovo je pitanje elementarne ljudskosti. Dokle ćemo biti građani drugog reda? Dokle ćemo prelaziti reku kao da prelazimo granicu, moleći se bogu da most prodiše, samo zbog jednog papira? Leva obala nije samo tačka na mapi i nije samo glasačko telo pred izbore – to su živi ljudi kojima je dosta mrvica i koji zahtevaju ono što im pripada: notara, sud, dom zdravlja i život bez poniženja.
Vratite notara levoj obali!
