Veza između akvarijuma na Ušću i vidikovca na Kablaru nije geografska, nego politička. To su dva ogledna primera iste bolesti: vlast najpre smisli spektakl, zatim ga proglasi „razvojem“, potom preskoči javnost, relativizuje struku, gurne bagere ispred procedura, a na kraju se čudi kada dokumentacija, dozvole i realnost ne mogu da prate propagandni kalendar.
Na Ušću se pod firmom „edukacije“, „turizma“ i „zelenog projekta“ javni park pretvara u još jednu građevinsku parcelu. Vlast nam objašnjava da će objekat biti ukopan, ozelenjen, kulturan, moderan i gotovo nevidljiv. Kao da je problem samo u tome koliko će se betona videti iz tramvaja, a ne u principu da se najvredniji javni prostori Beograda tretiraju kao slobodne površine za političke makete. Park Ušće nije praznina između dva tendera. To je javno dobro.
Na Kablaru imamo drugu polovinu iste priče. Tamo je vidikovac trebalo da bude simbol turističkog preporoda, stakleni dokaz da vlast „gradi budućnost“. A onda se ispostavi da za upotrebnu dozvolu nedostaju elementi dokumentacije, program kontrole kvaliteta, geodetski podaci, potpisi, jasni opisi izvedenog stanja i sve ono dosadno, stručno i zakonsko što ne staje u promotivni spot. Drugim rečima: objekat može da blista na fotografiji, ali država ne sme da funkcioniše kao Instagram nalog.
Zajednički imenitelj je opasan: u Srbiji se sve češće gradi politička scenografija, a ne javna infrastruktura. Akvarijum, vidikovac, jarboli, stadioni, gondole, fontane, sve se predstavlja kao „atrakcija“, dok se pitanja javnog interesa guraju u drugi plan. Koliko košta? Ko odlučuje? Ko snosi odgovornost? Gde je analiza opravdanosti? Gde je puna ekološka, urbanistička i finansijska logika? Gde je javna rasprava koja nije puka formalnost?
SRCE upozorava da država koja ne poštuje proceduru kod vidikovca danas, sutra neće poštovati proceduru kod mosta, škole, bolnice ili metroa. Dozvole nisu birokratska smetnja, nego zaštita građana. Struka nije dekoracija za saopštenja, nego uslov bezbednosti. Javna imovina nije plen vlasti, nego vlasništvo građana.
Zato je veza između Ušća i Kablara jasna: vlast ne gradi ono što je najpotrebnije, nego ono što je najpogodnije za slikanje. Ne planira gradove i prirodna dobra, nego proizvodi kulise. Ne poštuje institucije, nego ih koristi kao servis za naknadno peglanje političkih odluka.
SRCE traži da se za sve ovakve projekte objave kompletna dokumentacija, ugovori, studije opravdanosti, procene uticaja na životnu sredinu, troškovnici i odgovorna lica. Građani imaju pravo da znaju da li im se gradi javno dobro ili još jedna skupa razglednica vlasti.
Srbija ne sme biti država u kojoj se prvo postavi ograda, pa se tek onda traži smisao. Ne sme biti zemlja u kojoj se objekti završavaju pre papira, a javni parkovi brane od javnosti. Od Ušća do Kablara, problem nije jedan akvarijum ni jedan vidikovac. Problem je vlast koja je državu pretvorila u gradilište bez odgovornosti.
