Problem odnosa između Air Srbije i Wizz Aira nije samo spor dve avio-kompanije. To je mnogo dublji simptom: Srbija formalno želi Evropu, ali politički sve češće beži od evropskih pravila čim ta pravila počnu da važe i za domaću vlast, domaće monopole i partijske interese. Avio-saobraćaj je u ovom slučaju postao mala, ali veoma jasna laboratorija srpske retrogradne politike prema Evropskoj uniji. Na prvi pogled, stvar izgleda tehnički: mađarski niskotarifni prevoznik Wizz Air tvrdi da nove srpske regulative mogu praktično da ga isteraju iz baznih operacija u Beogradu od novembra 2026. godine. Kompanija tvrdi da se izmenama pravila ograničava mogućnost stranih avio-kompanija da drže avione i posade bazirane u Srbiji, osim ako nisu srpski operatori, i da se time direktno štiti Air Serbia. Wizz Air je zbog toga zatražio i reakciju Evropske unije, tvrdeći da su mere diskriminatorne i protivne pravilima Evropskog zajedničkog vazduhoplovnog prostora ECAA. Ali iza tog tehničkog jezika krije se politička suština. Srbija se ponaša kao da evropska pravila važe samo onda kada donose novac, fondove, investicije, putnike, tržište i političke fotografije. Čim ta ista pravila zahtevaju konkurenciju, ravnopravan tretman, transparentnost i ograničenje državnog voluntarizma, vlast se vraća svom omiljenom modelu: kontrolisano tržište, zaštićeni državni šampion, zatvoreni krug interesa i javnost kojoj se sve predstavlja kao „odbrana nacionalnog interesa“.
Srbija je još 2006. potpisala Sporazum o zajedničkom evropskom vazduhoplovnom prostoru, a Narodna skupština ga je ratifikovala 2009. godine. Ministarstvo za evropske integracije navodi da je primena tog sporazuma jedan od uslova za pristupanje Srbije Evropskoj uniji i da se njegova primena vidi upravo kroz dolazak niskotarifnih kompanija u Srbiju. Drugim rečima, Wizz Air nije slučajni gost na srpskom nebu. On je posledica evropskog otvaranja tržišta koje je Srbija sama prihvatila. Sada, kada taj gost postaje ozbiljan konkurent, vlast bi da promeni pravila igre.
U tom smislu, slučaj Air Serbia–Wizz Air je mnogo više od avijacije. On pokazuje da Srbija ne razume Evropsku uniju kao sistem pravila, nego kao bankomat. A Evropska unija nije bankomat. Ona je pravni, tržišni i politički poredak. U tom poretku ne možete istovremeno tražiti pristup tržištu od nekoliko stotina miliona potrošača i kod kuće gušiti konkurenciju kad vam ne odgovara. Posebno je ironično što se sve ovo dešava u trenutku kada se i sama Mađarska menja. Prema medijskim izvorima posle izbornog poraza Fidesa u aprilu 2026. godine, nova vlast u Mađarskoj već pokušava da reformiše javne medije, jedan od ključnih stubova Orbanovog sistema. Ako je tačno da se Mađarska udaljava od orbanovskog modela „iliberalne demokratije“, onda Srbija ostaje još usamljenija u svojoj imitaciji tog modela i to baš u trenutku kada čak i njegov original pokazuje znake političkog kraja.
To je važan kontekst. Wizz Air jeste mađarska kompanija, ali se njen problem u Srbiji ne može svesti na Budimpeštu, Orbana ili mađarsku politiku. Naprotiv: stvar je upravo evropska. Wizz Air posluje kao niskotarifni evropski prevoznik u okviru pravila otvorenog neba. Njegov interes je profit, naravno. Ali interes srpskih građana je konkurencija. Jer konkurencija znači više linija, niže cene, više direktnih veza, veću dostupnost Evrope i manje monopolske samovolje. Zato je pitanje jednostavno: zašto bi građanin Srbije plaćao skuplju kartu zato što vlast želi da zaštiti domaću kompaniju od evropske konkurencije?Nacionalni interes je da građani imaju više izbora.
A tržište postoji. Putnici postoje. Potražnja postoji. Umesto da Srbija taj rast iskoristi za širenje konkurencije, povezivanje sa evropskim gradovima, jačanje turizma, poslovnih putovanja i mobilnosti radne snage, ona rizikuje da se vrati na logiku zatvorenog dvorišta: jedan gazda, jedna kapija, jedna privilegovana firma. Naravno, Air Serbia nije obična firma. Ona ima simboličku dimenziju, istoriju, nacionalni brend, ulogu u povezivanju Srbije sa svetom. Ali upravo zato bi morala da bude primer poslovne zrelosti, a ne razlog za regulatorni protekcionizam. Državna kompanija ne sme da bude partijski totem. Ako je dobra, neka leti. Ako je konkurentna, neka se takmiči. Ako nije dovoljno efikasna, neka se reformiše. Ali ne može se svaki poslovni problem rešavati političkim kišobranom.
U tom okviru, avio-saobraćaj postaje metafora.
Nebo je formalno otvoreno, ali politički mentalitet ostaje zatvoren. Potpisali smo evropsko otvoreno nebo, ali bismo najradije da kroz njega lete samo oni koje vlast smatra pogodnim. Prihvatili smo pravila konkurencije, ali bismo da ih suspendujemo kada konkurencija počne da radi ono zbog čega postoji da pritiska cene, remeti komfor monopola i tera domaće kompanije da budu bolje.
Ako Srbija zaista želi u Evropsku uniju, onda mora prihvatiti jednu neprijatnu istinu: EU nije klub za političku retoriku, nego sistem ograničavanja samovolje vlasti. Nije dovoljno okačiti evropsku zastavu u salu za konferencije. Potrebno je pustiti da evropska pravila važe i onda kada bole. A bole upravo tamo gde razotkrivaju privilegije. U slučaju Wizz Aira, vlast može pokušati da javnosti proda priču o zaštiti nacionalnog interesa. Ali nacionalni interes se ne štiti skupljim kartama, manjim izborom i regulatornim protekcionizmom. Nacionalni interes se štiti jačanjem konkurencije, boljom infrastrukturom, pouzdanijim institucijama i sposobnošću domaće kompanije da se takmiči na evropskom tržištu. Ako Air Serbia mora biti zaštićena od Wizz Aira administrativnim merama, onda to nije dokaz snage Air Srbije nego slabosti sistema. Posebno je opasno što ovakva politika šalje lošu poruku investitorima. Danas je to Wizz Air. Sutra može biti bilo koja druga kompanija koja posluje u Srbiji na osnovu evropskih pravila. Ako država može naknadno menjati uslove igre zato što joj ne odgovara tržišni ishod, onda svaki investitor mora uračunati politički rizik. A politički rizik znači skuplji kapital, manje investicija, slabiju konkurenciju i lošiju uslugu za građane. Zato ovaj slučaj treba posmatrati kao test: da li je Srbija zemlja pravila ili zemlja intervencija? Da li je tržište otvoreno ili samo dekorativno otvoreno? Da li EU integracije znače stvarno usvajanje standarda ili samo diplomatsku scenografiju? Da li je potrošač važniji od državnog monopola? Da li su građani putnici ili taoci? Srbija danas mora da odluči da li želi evropsko nebo ili balkanski monopol pod evropskom nalepnicom. Ako izabere ovo drugo, cena neće biti samo nekoliko ukinutih linija ili skupljih karata. Cena će biti još jedan dokaz da evropski put Srbije nije zaustavljen u Briselu, nego u Beogradu, u mentalitetu vlasti koja se plaši otvorenog tržišta, slobodne konkurencije i pravila koja ne može sama da piše.
Jer ako vlast ne može da podnese konkurenciju u vazduhu, kako će tek podneti konkurenciju u politici, medijima, pravosuđu i ekonomiji? Upravo zato je ovaj spor važan. Nije reč samo o avionima. Reč je o pravcu zemlje. I o tome da li Srbija ide ka Evropi ili se vraća u sopstveni zatvoreni hangar.
Dr Predrag Maksimoviċ
