Srbija danas nema problem sa nedostatkom zakona za borbu protiv pranja novca. Naprotiv, kako prenose portali N1 i Nova ekonomija, međunarodne organizacije poput MONEYVAL-a i FATF-a godinama ukazuju da je zakonodavni okvir Srbije u velikoj meri usklađen sa međunarodnim standardima. Međutim, upravo tu počinje najveći institucionalni paradoks, što su ocene tehničke usklađenosti bolje, to je vidljiviji izostanak konkretnih rezultata u borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije.
Država je još u Nacionalnoj proceni rizika od pranja novca jasno identifikovala sektor nekretnina, građevinarstva, računovodstva i posredovanja kao oblasti sa najvećim rizikom za legalizaciju nezakonito stečenog novca. Dakle, institucije znaju gde je problem. Znaju kroz koje sektore prolazi sumnjivi kapital. Znaju koje profesije imaju ključnu ulogu u otkrivanju spornih transakcija.
Pa ipak, pravosnažne presude za sistemsko pranje novca velikih razmera gotovo da ne postoje. Uprava za sprečavanje pranja novca prikuplja podatke, banke prijavljuju sumnjive transakcije, Narodna banka sprovodi nadzor nad finansijskim sektorom, ali kada predmet stigne do policije, tužilaštva i sudova, sistem pokazuje ozbiljne slabosti. Umesto istraga koje bi obuhvatile organizatore i krajnje korisnike nezakonitih tokova novca, postupci se uglavnom završavaju na nižim izvršiocima ili se godinama razvlače bez sudskog epiloga.
Posebno zabrinjavaju nalazi međunarodnih istraživanja koja ukazuju na ulogu takozvanih „čuvara kapije“ – notara, advokata, računovođa i posrednika u prometu nekretnina. Umesto da predstavljaju zaštitni mehanizam protiv pranja novca, pojedinci iz ovih profesija, prema navodima istraživača, neretko formalizuju sumnjive ugovore, fiktivne zajmove, prenose vlasništva i druge transakcije koje omogućavaju da se kriminalni kapital predstavi kao legalno stečena imovina.
Poseban problem predstavlja činjenica da država istovremeno prepoznaje rizike u sektoru nekretnina, ali ne pokazuje odlučnost u njihovom suzbijanju. U zemlji u kojoj građevinski sektor poslednjih godina predstavlja jedan od glavnih pokretača ekonomskog rasta, otvara se legitimna sumnja da se pojedini oblici sumnjivog kapitala prećutno tolerišu jer doprinose statističkom rastu BDP-a, povećanju investicija i punjenju budžeta.
Takav model razvoja predstavlja ozbiljan institucionalni rizik. Kada se ekonomski rast zasniva na novcu nepoznatog porekla, država kratkoročno dobija brojke, ali dugoročno gubi vladavinu prava, poverenje građana i kredibilitet institucija. Dodatni problem predstavlja selektivna primena zakona. Dok se antikorupcijski i finansijski mehanizmi koriste prema organizacijama civilnog društva, novinarima ili političkim neistomišljenicima, javnost retko dobija odgovore na pitanja o poreklu kapitala koji završava u velikim građevinskim projektima, luksuznim stambenim kompleksima ili poslovima povezanim sa politički uticajnim pojedincima.
Borba protiv pranja novca ne meri se brojem usvojenih zakona niti brojem sastanaka sa međunarodnim organizacijama, već se meri brojem otkrivenih mreža, podignutih optužnica, pravosnažnih presuda i oduzete imovine stečene kriminalom. Sve dok najveći rizici ostaju poznati, a najveći slučajevi neprocesuirani, Srbija će imati institucije koje formalno ispunjavaju međunarodne standarde, ali ne uspevaju da zaštite javni interes.
RO za borbu protiv korupcije Srbija centra pita, ako je država još u Nacionalnoj proceni rizika prepoznala sektor nekretnina i građevinarstva kao jedan od najrizičnijih za pranje novca, zbog čega broj pravosnažnih presuda u tim oblastima ostaje zanemarljiv? Koliko je predmeta koje je Uprava za sprečavanje pranja novca prosledila policiji i tužilaštvu u poslednjih pet godina završilo optužnicama, a koliko osuđujućim presudama?
I na kraju ako institucije znaju gde se novac pere, ko i zašto sprečava da se protiv odgovornih vodi postupak?
