Darivanje novog i kvalitetnog života umirućem bolesniku transplantacijom organa ili tkiva je naš zajednički zadatak. Konkretno, to je stručna i moralna obaveza zdravorazumskog i progresivnog društva, različitih institucija od znanja, integriteta i poverenja, kao i edukovanih, odgovornih i samosvesnih pojedinaca. U toj složenoj „strukturi“ odgovornosti, nadležnosti i konkretne podrške transplantacionom programu ističe se značaj verskih zajednica, posebno Srpske pravoslavne crkve, pogotovo u oblasti doniranja organa.
Zato, na prvo čitanje, ohrabruju, ali zatim i čude, izjave ministra zdravlja ( „zahvaljujem našoj crkvi koja je dala podršku doniranju i presađivanju organa“) i direktora Instituta „Dedinje“ ( „..sada imamo i saglasnost SPC“) date 27.oktobra 2024.godine, kada je Sveti arhijerski sinod SPC još 2004.godine „doneo stav kojim se saglašava sa transplantacijom organa…“ Ono što je problematično u toj „podršci“ i pismenoj „saglasnosti SPC“ je neprimereno isticanje tragedije u „Žutoj kući“ u kontekstu našeg transplantacionog programa ili potpuno nepotreban stav da transplantacijom „ može da se bavi samo besprekorno moralno medicinsko osoblje, a ne ono moralno indiferentno ili, još gore, korumpirano“ ( Politika, 24 .oktobar 2024.godine). Pošto sam tokom devedesetih godina prošlog veka sa profesorom Bojićem aktivno učestvovao u programu transplantacije organa, sa stručnim i moralnim gromadama, želim da verujem da se ova opaska SPC nije odnosila na naš tim.
Na kraju, ne zaboravimo da svako od nas, čak i u bližoj budućnosti, može biti davalac ili primalac organa ukoliko se ispune svi medicinski kriterijumi.
prof. dr Dragan Delić,
narodni poslanik i predsednik Odbora za zdravstvo Srbija centra
