Na novom gradskom stadionu “Dubočica” u Leskovcu odigrana je fudbalska utakmica A ženskih reprezentacija Srbije i Škotske. Rezultat upravo onakav kakvav nam je i fudbal u Srbiji generalno – 0:0.
Sve je to manje važno u poređenju sa onim na šta od samog otvaranja stadiona skrećemo pažnju, a što smo i lično predsednika naše države pitali onda kada je došao na otvaranje, zašto je potrošen toliki novac ako rentabilnost stadiona u gradu koji polako ali sigurno umire, ne postoji? Zašto u Srbiji ne postoji prioritetnost kada su veliki troškovi i plaćanja države u pitanju? Zašto on i ekipa imaju megalomanske ideje, a za osnovne stvari nismo kadri?
Pred praznim tribinama, iako je karta za ovaj fudbalski susret bila besplatna, navijača skoro da nije ni bilo. Uz to, i ta nedovoljno popunjena istočna tribina, koju su popunili gledaoci, koji su došli sa 6-7 autobusa koje smo snimili ispred stadiona, nisu uspeli da popune vidljivu prazninu na stadionu. Na severu i jugu bez ijednog gledaoca, a na istoku samo nedovoljno popunjena loža u kojoj su sedeli “funkcioneri” i “elita”.
I onda kada smo imali šansu da bar gledaoci i navijači sa strane popune kapacitet ovog stadiona, tada smo bili kažnjeni zbog nereda na prethodnim utakmicama, pa je mušku reprezentaciju mogla da gleda samo zapadna tribina.
Da bi potvrdili nerentabilnost ovog stadiona, malo smo morali da se pozabavimo i brojkama.
Naime, pre par meseci, savez je morao da izdvoji oko pola miliona eura kako bi pokrio dugovanja novoizgrađenih stadiona u Leskovcu i još tri grada – za struju, kao i zaostala dugovanja igračima, koji su čak u jednom trenutku pre izbora morali da zaprete “gradu i upravi” da neće više ni trenirati ako ne dobiju novac i plate. Da… smilovali su se na njih posle potpisa podrške koji su u toku kampanje dali kao “sportisti” gradonačelniku, pa su dobili plate, tik pred izbore,baš kada je najpotrebnije, za prošlu sezonu i godinu.
I oni bi sada trebalo da budu zahvalni na tome. Što se tiče plata za ovu godinu… polako, biće. Tek je četvrti mesec. Ako su dovoljno uštedeli od prošle isplate, mogu da “krčkaju” još malo. Dolazimo i do struje… a to koliko NAS građane košta struja, to je tek apsurdna stvar.
Sećamo se da su još u januaru izašli sa podatkom da NAS (građane), struja za decembar i januar, samo za leskovački stadion, košta oko 5 miliona dinara. Posle burne reakcije građana i nas iz GrO SRCE iz Leskovca, prestali su da dele takve informacije sa građanima.
Možda ih je sramota… ne znamo šta bi drugo moglo da bude posredi. Nismo hteli da se bavimo održavanjem, platama zaposlenih na stadionu… stotinama drugih stvari, jer samo ovo nabrojano je dovoljno da ukapiramo da imamo problem u startu.
Za upravu i trenere ne želim ni da komentarišem… mesecima se menjaju kao na pokretnoj traci. Iskreno, ko bi normalan radio bez para i igrača?
A narod kao narod, ne možemo da im uzmimamo za zlo kada kažu: “pa dobro, to država plaća, nema problema”… jer već deceniju ova vlast, ovaj režim, sistematski radi na tome da u nama ubije poslednji tračak empatije za budućim generacijama koji će debelo plaćati naše greške i promašene (nerentabilne) investicije.
Ako ste mislili da su ovo najveći problemi čitajući prvi deo teksta, prevarili ste se.
Najveći problem koji smo pominjali onda kada smo sačekali Vučića ispred stadiona je ulaganje u megalomanske investicije, u gradu koji je izgubio 20000 ljudi. Nema. Nestali. Pobegli od ove vlasti. Od lošeg standarda. Loše budućnosti. Ucena. Pobegli glavom bez obzira. Umrli. Oboleli.
Mi znamo da ON sve to zna.
Trebao bi da zna, a ako ne zna, može nekog fudbalskog i sportskog stručnjaka o tome da pita. Npr. Slavišu Kokezu, pardon, njega ne može, taj se negde izgubio posle proneverenih 600 i kusur miliona eura… ali eto, može Terzića da pita.. pardon, to je onaj…
Nebitno… ima valjda nekog da pita, da mu taj objasni, da bi prvo klub trebao da ima bar neke igrače, da napravi kakav takav uspeh. Onda bi možda pre otvaranja ovakvog megalomanskog stadiona trebali da naprave neki plan, kako da se npr. neki fakultet dovede, otvori u Leskovcu, da nam bar neka deca više ne odlaze na studije odakle se retko koja i vrate. Da imamo taj podmladak na kome ćemo poraditi u nekom trenažnom ciklusu, pa onda ono najvažnije, da mu objasni da npr. stadion od toliko miliona možda nije PRIORITET u gradu u kome primera radi, samo jedna medicinska sestra daje injekcije subotom i nedeljom u smeni, u gradu od 100000 ljudi.
Možda milione treba ulagati u nešto zbog čega bi se mladi vraćali u grad. Možda u bolji standard. Možda u neki akcioni plan koji bi u dugoročnom periodu povećao i popravio životni standard građana, pa bi možda mladi želeli da svoje porodice osnuju u Leskovcu a ne u Beogradu ili Frankfurtu. Možda bi i svoju decu upisivali na treninge fudbala… ko zna. Možda bi tim ljudima kasnije bilo važnije da to dete ostane u Srbiji kao dobar fudbaler, a ne neka roba koja će se prodati, kako bi neko iz vlasti mogao da uzme dobru proviziju za sebe.
Na kraju, kada vidim sa jedne strane ovoliku nerentabilnost, sa druge strane nestručnost, sa treće nemar i neodgovornost prema svemu portošenom i uloženom, samo mogu da dođem do jednog jedinog zaključka; Ovo ste radili gospodo iz SNS-a i predsedniče Srbije, da bi oprali novac i vaše izvođačke i podizvođačke firme nagradili za lojalnost i odanost SNS-u. Poravnaće se svi računi jednog dana… jer, jedno veliko ništa kao ovo večeras… ne može da se završi pobedničkim rezultatom.
prof. Vladimir Šiškin
predsednik IO GrO Srbija centar Leskovac
