Svakom stanovniku Beograda ili putniku namerniku kroz Beograd, odmah je vidljiva razlika u čistoći između starog dela grada i novog, vodenog.
U starom delu se mali broj čestitih čistača ulica trudi da grabovim metlama bezuspešno očiste ceo grad. Ulice se peru sporadično i uglavnom samo one u kojima su se razmnožili ministri i ostali prijatelji vlasti koji misle da će im skupoceni stan u starom delu grada (uglavnom na Vračaru) doneti i građansko poreklo i status.
Naravno, ne treba zanemariti ni generacije koje su odrastale na rijalitijima i kojima je pljuvanje u svakom smislu, pa i po ulici, normalna stvar.
Zato se vodeni grad cakli, licka i tetoši na svaki način pa i eko autobusima. I smeta im, gle čuda!, stari most. Treba mrzeti sve što je prava kulturna baština i tradicija. Samo beton, beton, beton! Ni Vračar nije pošteđen betonizacije. Uništavaju se zelenila, uniptavaju se kulturna dobra, gradi se bez dozvola.
Tako da je problem čistoće grada i pitanje vaspitanja, osećanja pripadnosti gradu, zemlji. Tradiciji i lepom vaspitanju. Srbiji i svim njenim malim i velikim gradovima, varošima i selima.
GrO SRCE Vračar
