Kako izađete iz svoga stana, sa posla iz neke radnje ili bioskopa, prvi fizički ali i vizuelni, duhovni, kontakt sa gradom pravite na ulici, hodajući trotoarima. Vaša korelacija, prve impresije, sa urbanim prostorom oko vas, počinju na pločnicima. Tu sve piše: kakvo je vreme, koliko je sati, koliko je vaš ktraj uredan i važan … Svaka ulica ima svoj život, navike, običaje, istoriju, svoje pravce, svoje ime, neke i prezime. Spuštaju se ili penju da bi nas povezale sa drugim ljudima ili prostorima, da nas dovedu do naših potreba ili ciljeva. Ponekad i da nam, jednostavno, pruže zadovoljstvo šetnje, toliko potrebnog odmora i opuštanja. Na ulicama provodimo značajan deo svog vremena u razna doba dana i noći, na njima su bašte kafića i restorana u kojima se hranimo i družimo.
Njima su prošli bezbrojni ljudi pre vas i beskrajne priče, čitave istorije ne samo vašeg grada ili kvarta već često i čitave države. Ako ste starosedelac tuda su prolazili, igrali se ili bavili nekim poslom, i vaši preci i njihovi preci.
Na našem Starom gradu, a posebno na Dorćolu su se konkretno stvarali i naš grad i naša država. Svaki ćošak, raskrsnica ili dvorište ima priče suštinski bitne za Beograd i Srbiju. To danas u svetu velike pokretljivosti i globalnih interesovanja ljudi, može da predstavlja kapital. Sve u svemu ulice čine važan deo gradskog života.
Pa, kakav je onda naš odnos prema tom bitnom elementu svakodnevnog života? Da li mi gazdujemo tim opštim dobrom sa dužnom pažnjom i brigom?
Nažalost ne!
I pored toga što imamo tu mediteransku naviku da smo vezani svojim životom za ulice, trgove, parkove ili urbane džepove, ne brinemo dovoljno. Ne uređujemo ih, a posebno ih ne održavamo. Zapušteni su, ruinirani, puni rupa, polomljenih ivičnjaka, razvaljenih pločnika, povađenih kamenih i behaton kocki, pokidanih korpi za otpatke, izlomljene ulične signalizacije ili rasvete, bez dovoljno urbanog mobilijara svake vrste. U istorijskom, da ne kažem praistorijskom, jezgru grada nema dovoljno signalizacije koja bi mogla da govori o milenijumskom postojanju Singidunuma.
Kao šlag na urbanu tortu, za kraj, ostavljam prljavštinu, posebno onu koju prave ljudi i ljubimci:
neodržavana kanalizacije, posebno kišna sa razvaljenim i zapušenim šahtovima koja se sliva trotoarima i „juri“ prolaznike posle svake i najmanje kiše, na sve strane su fleke od mašinskog ulja i goriva, kese, papiri, ambalaža, pa i hrana, i naravno, fekalije tih divnih malih stvorenja; često vam se može desiti da ponesete, na cipelama, suvenir sa Dorćola koji će vas pratiti ceo dan sve do vašeg doma, ako ne otvorite širom oči.
Podsetiću da su ovi problemi bili bolje rešavani pre desetak godina, sa malo truda, odgovornosti i discipline, rečju, kulturom suživota u jednom gradu koji svojim dugim postojanjem to zaslužuje.
Vratim, za početak, komunalce svom poslu, pa da umesto što se bave partijskim agit propom od „vrata do vrata“, krenu da čiste urednije i temeljitije, komunalnu policiju da naplaćuje kazne „ljubimcima“ umesto što niko ne zna šta rade. Trošimo taj mali novac koji opština ima na popravke i održavanje ulica, razvaljenih pločnika i kolovoza. Nije to veliki trošak ako se radi na vreme, jeftinije je nego frakture nogu i ruku.
Biće nam lepša i radosnija šetnja, a naši najmlađi sugrađani će da rastu u urednom i čistom okruženju i na taj način steknu onu kulturu o kojoj je bilo malopre reči, da se uče redu kao jedinom pravom standardu.
I na kraju, manje ćemo se brukati pred tim stranim svetom koji odluči da dođe da vidi Beograd jer kako kažu čuli su da „vaš grad ima dušu“.
Povereništvo Stari grad
