U Srbiji se svakodnevno otvaraju Pandorine kutije različite tematike. Prosto je. U jednu ne može da stane toliko zla, bahatosti, neznanja, kriminala, ljudi bez obraza i morala, te se zla raspodeljuju tematski. U ovoj Pandorinoj kutiji ostala je zatvorena odgovornost, moral i ono toplo ljudsko saosećanje i saučešće
Ne prođe niti jedan dan a da nam se sa frekvencija našeg TV prijemnika, ne ispreči neka nova afera. Trenutno nam se na TV prijemnike sručila jedna nadstrešnica koja je sa sobom povukla sve moguće građevinske regulative i odgovornost predsednika, Vlade i Ministarstva građevine. Interesantno je da se ama baš niko od njih ne oseća niti krivim niti odgovornim, po principu „nit luk jeo nit luk mirisao“. Pa da li je baš tako?
Građevinska i arhitektonska struka je jedinstvena u stavu da naša država već dug niz godina ne poštuje vrlo ozbiljnu regulativu koju propisuje Zakon o planiranju i izgradnji.
Neretke su situacije da na neke od sastanaka SNS – a, u jednom malom gradu upadne investitor i otvoreno napadne prisutne, kako je „investirao“ 50.000 evra kod načelnika urbanizma da njegov predmet sigurno prođe na Komisiji. Posle brojivo malo dana predmet prođe, „sitni“ novci se raspodele, partijska braća se ugrade u temelje novog objekta, obrnu igricu i spremno čekaju novu građevinsku investiciju. U malim gradovima manje se krade, jer više se vidi, u VELIKIM gradovima više se krade, jer manje se vidi. Jedinstvo suprotnosti, kako god da se sagleda. Bez obzira gde živiš, ugradnja je obavezna.
Poslovi projektovanja se dobijaju samo prema jednom kriterijumu, ako si veliki, politički prigodan i podoban, lojalan, simpatizer i član, Ali Babina družina je otvorena za saradnju. Uzmi koliko možeš da poneseš i preko više toga. Građevinski projekti onih iz Sezamove pećine su dva puta skuplji i prolaze sigurno (jer svi moraju da se „zapljunu“, malčice ugrade i osokole).
Nezamisliv novac (za prosečnog građanina Srbije) se vrti u izvođenju javnih objekata.
Nakon objave tendera, trebalo bi ispuniti sve zahteve koji u tenderu pišu:
– delatnost firme,
– zaposleni u odgovarajućoj struci sa odgovarajućim licencama
– vreme za koje će se nešto završiti,
– garancije i penali,
– najpovoljnija cena ( s tim što to ne znači i da je najbolja )
Uglavnom neka od navedenih stavki nedostaje, ali koga briga. Važno je izabrati svog “rođaka sa sela” jer Bože moj sve ostaje u krugu Porodice. Zakon o planiranju i izgradnji stoji na papiru i ozbiljno je napisan. Toliko od njega. Stoji i NE POSTOJI.
Retke su arhitekte i inženjeri koji poslove projektovanja dobijaju po preporuci zadovoljnih stranaka i koji uz to rade po oštro propisanoj regulativi, svesno igrajući ulogu pitbul terijera, ne puštajući predmet dok sve ne bude kako treba. Ima ih, ali su neprimetni u odnosu na ove druge koji se međusobno tapšu po ramenu iza tamnih stakala blindiranih kola. Naravno, na “malima” se lomi, velike “puštaju” i dozvoljavaju im svašta, čak i jednu “bezazlenu” nadstrešnicu.
Oni koji striktno poštuju Zakon o planiranju i izgradnji, služe za podsmeh i na glupost poštenjačinama. Služe kao primer, kako “ne treba”. Oni su podvrgnuti podsmehu i proterivanju na pusto ostrvo nedobijenih poslova. Stručni i utemeljeni, ovoj Vlasti, kao takvi su neupotrebljivi.
Slika iz vremena gradnje
Nadstrešnicu u Novom Sadu je 60 – ih, godina prošlog veka je projektovao iskusni arhitekta Imre Farkaš, čemu su prethodile dve suštinske plansko – urbanističke odluke. Stajala je sve dok je nisu dodatno opteretili. Prema mišljenu građevinskih stručnjaka koji su svoje diplome krvavo zaradili (a ne kupili na Megatrend pijaci) stara gradnja je sigurnija i bolja nego današnja, jer su ranije stručnjaci bili neprikosnoveni u svojim zahtevima da se ispoštuje projekat i izvođenje. Danas, nema zanatlija, nema školovanih zidara, armirača, molera, gipsara… Na gradilištima su najčešće priučeni majstori i oni koji nigde nisu mogli nigde da se zaposle. U manjim gradovima postoje jedva 2 – 3 izvođačke firme čiji su osnivači diplomirani građevinski inženjeri, ostalo su preduzimači i oni koji imaju pare, pa angažuju druge. Veliki problem predstavlja i nedostatak građevinskih inspektora, što onemogućava preostalim inspektorima da adekvatno prate sve aktivnosti i kvalitet radova. Nedostaju nam i majstori, i inženjeri, i inspektori različitih specijalizacija. Poslednji kamen na nadstrešničkom Skadru bio je ORGAN NADZORA. Kao najodgovorniji. Zakazao je, nije se ni udubio, niti pojavio. Nepostojanjem ili nečinjenjem,u smrt je poslao 14 nedužnih žrtava.
Urbanizam, katastar, opštinari koji rade na projektima su ipak zadovoljni, opštom građevinskom klimom. Pare od projekata neprekidno stižu. Berba. Bogata. Lanac građevinske mafije je hijerarhijski uspostavljen i on u Srbiji savršeno funkcioniše, načelnici, direktori, rukovodioci (čak i kada jesu stručni) ne misle niti glavom, niti strukom, već isključivo novčanikom.
Ovih dana tiho se šapuće po celoj Srbiji o posebnoj “brizi” za zlatiborsku i vodeno – beogradsku građevinsku ekspanziju.
Na kraju, čemu je trebalo da služi fatalna novosadska nadstrešnica? Mnogo čemu. Da natkrili ulaz od atmosferskih uticaja ( kiša, Sunce ), da ŠTITI posetioce objekta od istih i naglašava glavnu fasadu u funkcionalnom i estetskom smislu.
U kontekstu gore pomenutih odluka, novoj železničkoj stanici je pripala značajna uloga zatvaranja ključne gradske ose sa severne strane, da bude svojevrsni simbol novog vremena, i utiče na indentitet grada.
Deo nadstrešnice koji je bio otvoren je propuštao svetlost i verovatno je zakišnjavao, pa su odlučili da ga pokriju. Zakazali su sa proračunom trenutne i buduće nosivosti i po svemu sudeći ukinuli postojeće zatege koje obezbeđuju dodatnu nosivost velikih greda koje nose nadstrešnicu. Ozbiljan broj stručnjaka u građevini sumnja da je uopšte bilo stručnih lica na objektu dok se izvodio, jer “niko normalan ne bi ni perjane jastuke spuštao na nadstrešnicu bez prethodne provere…” – reče jedan arhitekta.
Jedino od čega NADSTREŠNICA nije ZAŠTITILA nevinih 14 duša nije od SEBE SAME. Pala je i UBILA. Nadstrešnica i DRŽAVA nerazdvojivi saučesnici i ubice.
dr Tatjana Marković – Toplović,
narodna poslanica i predsednica RO za obrazovanje Srbija centra
