U zemlji Srbiji, gde je od devedesetih godina prošlog veka normalizovana nenormalnost, normalno je da normalni ljudi uporno traže i očekuju normalne stvari: normalne izbore, normalno tužilaštvo, normalno sudstvo, normalni vrednosni sistem, normalno obrazovanje, normalno zdravstvo, normalne medije, normalne političare,normalne cene… I ono što su stari Grci postavili kao najneostvarljiviji, ali vrhunski ideal – normalnu meru vlasti nad ljudima.
Zato srpskim trgovima i ulicama mesecima normalno odzvanja petnaestno-šestnaestnominutna tišina, koju normalni ljudi normalno čuju i normalno razumeju. Srbija se napokon kupa u normalnosti samopoštovanja, građanske solidarnosti, duhovitosti, saosećanja, zajedništva, osvešćenosti, kreativnosti…
Normalni građani traže samo normalnu Srbiju i normalno utemeljenje svesti o kolektivnom dobru, kada svi mi postajemo bolji ljudi. I sve što sam normalno video i čuo u Kragujevcu, Nišu ili Beogradu je poželjna i isceliteljna normalnost Srbije. Zato je studentska moralna revolucija ubedljiva normalnost u metastatskoj nenormalnosti naše zemlje. I ono što niko normalan ne može da previdi ili negira- studenti su pokazali i dokazali svoj zdrav i kritički patriotizam.
Na drugoj strani, listopadni političari iz nenormalne vlasti, sa čvrsto usađenim gubitkom mere u svemu i svačemu, targetiraju normalne ljude sa normalnim porukama i idejama i proglašavaju ih „fašističkim falangama“ , „bahatim mamlazima“, „čoporom“, „ruljom“ , „ološem“, „ljudskim talogom“. U tome prednjači samoproglašeni vođa, sa mesijanskom ideologijom problematične prakse, u dosluhu sa njegovim satrapima kojima su uvek nenormalne stvari bile normalne: lažne diplome, lažni doktorati, neznanje, korupcija, bogaćenje na nečiju štetu, blaćenje neistomišljenika, hiperprodukcija neistina i afera. U suštini, veliko ništa od prerušenih radikala. Oni su prosto izbrisali granicu između normalnog i nenormalnog u Srbiji, uz vrhunsko zamagljivanje pravih razloga naših problema. Da parafraziram Kamija, koji manje-više objašnjava i našu hroničnu nenormalnost: „ U osnovi političke pokvarenosti je moralna pokvarenost“.
Pored toga,ozbiljno me brine sebeljubivost, dezorijentisanost i nenormalnost predsednika Republike Srbije koji će, kako kaže „uskoro uputiti poziv ljudima širom Srbije da se bore za svoju zemlju“. Prvo, protiv koga i za koga će se Srbi ponovo boriti, i na koji način, i drugo, stavljati znak jednakosti između zemlje( države) i aktuelne SNS vlasti je nenormalno do blasfemije. Između ostalog, i zbog toga se proteklih meseci proširio jaz između onoga što krivomisleći predsednik Republike Srbije govori i onoga što se dešava u stvarnosti, kao da živimo u paralelnim svetovima. I ono što je očekivan i normalan proces, u državi u pokušaju, polako se topi koristoljubiva poslušnost despotovih pristalica, a što on pokušava da spreči i zamaskira brojnim „skupi-krpi“ TV nastupima sa neukusnom viktimističkom patetitikom i dramskim pauzama.
Poziv na hapšenje rektora Univerziteta u Beogradu, od raznih opskurnih likova, je vrhunac bešćašća i neuništive gluposti. Zato, u tekućem vremenu, kada su sve vrste sloboda i prava ugrožena običnom građaninu, moramo odbraniti autonomiju elitnih institucija i njihove korifeje od preteće opasnosti-pre svega, od diktature, ali i od nadolazećeg haosa.
Poštovani građani Srbije, životna normalnost je dobro osmišljeni i utabani put, ali normalno je da na njemu ne raste plodonosno drveće. Zato konceptu normalnosti, koji se razlikuje zavisno od vremena, kulture i društvenog miljea, moramo normalno dodati masovnost, upornost, hrabrost i politički aktivizam. Normalno bi bilo da se dosadašnji posmatrači, salonski brbljivci i lenji buntovnici a, pre svega, mislim na zdravstvene radnike/profesore probude iz nenormalno dubokog sna samodovoljnosti i pasivnog saučesništva u svemu najgorem što čini naše (ne)normalne živote. U suprotnom, mrak nenormalnosti će neminovno duže trajati, dok se kritična masa normalnih ljudi ne formira, (partijski) organizuje i krene u akciju samoodbrane i stvaranja normalnog društva.
Poštovani građani Srbije, veoma je opasna manipulativna teza aktuelne vlasti i njene moćne propagandne mašinerije da su studentski/građanski protesti, univerziteti, rektori i dekani direktni krivci za duboke podele u našem društvu, „pad proizvodnje, manjak turista, odustajanje stranih investitora od započetih ili planiranih investicija“, pa čak i da su oni „studentima ukrali godinu života“. Ne zaboravimo, studentski protesti su samo posledično stanje ili odgovor/reakcija na sveprisutno (nagrađeno) neznanje pripadnika i simpatizera vladajućih partija , nekompetentnost, korupciju, enormno bogaćenje na račun siromašenja većine, akumulaciju trauma i nesreća, autoritarnu i autističnu vlast itd. Zato, ovde i sada, studenti/građani samo primenjuju doktrinu iz humane medicine- lekari prvo leče uzrok bolesti, a zatim i posledične simptome koji prate taj klinički entitet. Za postojeću situaciju i narušen obrazovni sistem, odgovorna je aktuelna vlast koja mesecima ne rešava studentske zahteve, zato što ne može (nedostajuća ili blagovremeno sklonjena dokumenta?) ili, još gore, ne želi ( zaštita određenih ličnosti?). Najgore je što u kolopletu bešćašća aktuelna vlast, da bi izbegla odgovornost, deli, suprostavlje i huška „studente koje žele da uče“ i partijske jurišnike protiv studenata demonstranata, koji navodno „ne žele da uče“. Opasna i aspurdna podela.
Naravno, za radikalne promene i smenu aktuelne vlasti, normalno je potreban projekat i idejna avangarda. Evidentna stranačka podeljenost opozicije, ideološka nekoherentnost, naglašene želje za liderstvom i samopromacijom pojedinaca jesu oteževajući faktori, ali ne i nereševi problemi u vremenu kada prava, demokratska opozicija mora da preuzme vođstvo u borbi protiv neznanja, nepravde, korupcije i zarobljenih institucija. U tom svetlu, vidim predlog većinske opozicije o neophodnosti formiranja vlade narodnog poverenja ( ekspertske vlade) sa oročenim zadacima u preciznom vremenskom periodu. U tom svetlu, vidim Plan i program obnove i razvoja Republike Srbije koji su kreirali/napisali ljudi od struke, iskustva i integriteta iz stranke Srbija centar ( Srce). Napokon, ovom partijskom aktivizmu treba da se pridruže, u ravnopravnom i nezavisnom statusu, studentski pokret, ProGlas, nevladine organizacije, sindikati,udruženja građana i pojedinci kao deo funkcionalne društvene elite. Iskreno verujem,da je znanje stečeno kroz kvalitetno obrazovanje, kontinuiranu edukaciju i rad, poslednja nit za koju može da se uhvati ovo umorno, satrveno i biološki ugroženo društvo. Upamtimo, svaki oblik nasilja ide na ruku aktuelnoj vlasti.
Svaka normalna vlast bi oberučke prihvatila razumne predloge opozicije da država, napokon, izađe iz nenormalne, destruktivne društveno-političke krize sa nesagledivim posledicima. Svi bi učestvovali na normalnim izborima, a aktuelna vlast bi imala normalnu šansu da ostane na vlasti. I da se razumemo, opozicija ne želi vlast bez (poštenih i fer) izbora, mada joj se to stalno imputira od strane vlastodržaca. Stalno ponavljam, pa i sada, da (široka) opozicija mora pobediti na izborima zato što je bolja, a ne zato što je pozicija ubedljivo gora. Ili, moramo ih pobediti sa onim što oni nemaju, a ne sa onim što oni imaju u izobilju.
Na kraju, suštinu aktuelnih događanja vidim i kroz dva krucijalna problema: prvi, nemoralnost aktuelne vlasti koja raspiruje podele, animozitete, crtanje meta, pa i širenje mržnje među političkim neistomišljenicima, sve do fizičkog obračuna,i drugi, opravdani strah vlastodržaca da bi njihov silazak sa vlasti doveo nezavisne tužioce pred njihova vrata.
Zato je, u ovom presudnom trenutku za našu Srbiju, potrebna aktivna pomoć svakog građanina sa uspešnom i, pre svega, čistom biografijom.
Redovni profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, u penziji
Narodni poslanik stranke Srbija centar (Srce)
„DANAS“, 12/13.april 2025.godine
