Od početka protesta iz vrha vlasti stizalo je razumevanje i podstrekivanje na nasilje prema građanima i studentima. Sada je to postao otvoren poziv. Vučićev poziv na blokadu suda i zahtev da se oslobode siledžije ili po njegovom junaci koji su palicama razbili vilicu studentkinji u Novom Sadu, ne samo da spada u vrh politički bizarnih izjava nezapamćenih u savremenoj istoriji jer dolazi od predsednika države, nego je javnosti otkrio i ono što je srpski dikatator pokušavao da sakrije – otvoreni bes zbog nemoći.
Vučić je bio prinuđen da pusti na slobodu troje političkih zatvorenika, kao gest dobre volje prema visokom komesaru UN za ljudska prava Volkeru Tirku. Ali, da bi od tvrdog biračkog tela sakrio da ne može da kontroliše sve nivoe vlasti morao je da skrene pažnju sa sopstvene slabosti koju batinaši i tzv. lojalisti u institucijama instiktivno osećaju. Njima je najvažnije da ne osećaju strah od promena i da mogu da nastave sa korupcijom i poslovima koji ih drže zajedno, a njemu da se oni ne pokolebaju i otkažu poslušnost. Svakim potezom sve više se zatvara u „ćacilend“ šatorsko utvrđenje, odakle ga jedini izlaz vodi direktno u provaliju.
Ostatke države koja, navodno, radi protiv predsednika i naroda pokušaće da razmontira i sastavi po modelu Šešeljevih zakona sa kraja 90-tih, a upravo je to redosled poteza – univerzitet, prosveta, pravosuđe, civilno društvo. U međuvremenu, za one iz EU koji mu daju veštačko disanje prirediće još poneki igrokaz usvajanja neophodnih zakona, koje, kao ni postojeće, ne namerava da primenjuje. Ono što namerava da primenjuje na izborima, to su njegovi pritvoreni junaci, a ne zakoni.
