U poslednjih mesec dana prosto je neverovatno šta sve ispod, prosvetnog i roditeljskog radara, provlači Ministarstvo prosvete uz prirodno saučesništvo tek izabrane, a opet najređe viđene Vlade u punom sastavu. Novi predlog Zakona o udžbenicima debelo je uzburkao javnost i uspeo da zabrine oko 2000 autora srpskih udžbenika (za osnovnu školu, pre svega) i desetine izdavača. Ovaj predlog Zakona o udžbenicima usvojen je u četvrtak 17. 7. 2025. na sednici Vlade. Još pre primene Zakona on jasno pokazuje da je DISKRIMINATORAN (predmeti od nacionalnih interesa i oni koji to nisu), FAVORIZUJE SAMO JEDNOG IZDAVAČA (Zavod za udžbenike) i sprovodi se bez BILO KAKVOG ISTRAŽIVANJA, STATISTIKE ILI ANALIZE, Ovo nakaradno „slovo“ procenjuje i meri nacionalni identitet i razvoj istog kod dece uzrasta od 6 – 14 godina. Svakom prosvetnom radniku u zemlji je jasno da će ovaj Zakon potpuno devastirati kreativnost, didaktičke metodologije i inovativnost u nastavi. Ono što je ipak ova vlast unapredila i dovela do savršenstva, jeste spinovanje, preusmeravanje, prikrivanje i zanemarivanje informacija od značaja za korisnike obrazovanja i one na koje će Zakon biti primenjen. Pre svega ovaj Zakon potpuno zanemaruje Ustav član 71. Pravo na obrazovanje („Svako ima pravo na obrazovanje. Osnovno obrazovanje je obavezno i besplatno, a srednje obrazovanje je besplatno). U budžetu Republike Srbije je potvrđeno da je besplatnim udžbenicima pokriveno samo 20% učenika (lokalnim samoupravama je ostavljeno da se snalaze iz sopstvenih budžeta) Beograd i „počivši“ Šapić obezbeđuje novac za udžbenike (20.000 dinara po detetu, ove godine), dakle „plivač“ uvodi favorizaciju glavnog grada i dece u odnosu na drugu decu i roditelje u Srbiji. Ovaj Zakon propisuje i kontrolu cena udžbenika i to isključivo onih koji su od nacionalnog interesa (I ciklus – srpski jezik, priroda i društvo, II ciklus – srpski jezik i književnost, istorija, geografija, muzičko) Kazne za prekoračenje cena udžbenika su prilično visoke, ali ne i „neizdržive“ te iznose za izdavača (2- 3 miliona) i za direktora (150.000 din). Naravno u komisijama, timovima, recenzentskim komisijama sede bliski saradnici SNS-a.
Ironično, država tvrdi da štiti interese učenika i roditelja. Potpuno apsurdna izjava, budući da udžbenici ne smeju da budu finansijski teret roditelja, već države koja (prema Ustavu član 71.) mora da opredeli novac za besplatne udžbenike. Bilo kakvo povećanje ili korekcije cena udžbenika ne sme i ne bi trebalo da interesuje konzumente obrazovanja (mora da interesuje samo Ministre finansija i prosvete). Novina je da država ovim zakonom propisuje težinu (fizičar bi ipak rekao masu) i kompleta knjiga za prva četiri razreda (3 kg) za 5. i 6. razred (4 kg) i za 7. i 8. (5 kg). Masene vrednosti ovih kompleta su dobijene formulom, tako što su „velike račundžije“ nedeljni fond predmeta podelili sa ukupnim nedeljnim fondom obaveznih predmeta koji uključuje i obavezne – izborne predmete u svakom razredu; tako dobijeni količnik su pomnožili sa preporučenom masom. Dakle, računalo se, ozbiljno, Reklo bi se da je Zakon „mislio“ na sve. Ovaj Zakon pretenduje na to da bude socijalno poželjan i da zadovolji potrebe bar 450.000 učenika u osnovnom obrazovanju i negde oko 600.000 – 700.000 pripadajućih roditelja. Određivanje dozvoljene mase udžbenika, a sve sa brigom za dečje nežne kičme, jasno pokazuje da država, niti Ministarstvo prosvete, ne poznaje i ne analizira troškove besplatnih udžbenika, ormarića u školi (u kojima bi deca ostavljala svoje knjige), izrade domaćeg zadatka u školi, dodatne opreme učenika kao što je oprema za fizičko vaspitanje, sveske, pribori za likovno, tehničko obrazovanje, itd. Dakle, AD HOC akcija sa željom da odjekne na sve strane briga za obrazovanje, decu i roditelje, od strane vlasti duboko ogrezle u korupciji.
Uzmimo sada uzorak jednog grada srednje veličine u Srbiji, koji ima između 80.000 i 100.000 stanovnika. On u proseku ima oko 1000 đaka prvaka. Trošak takvog grada za besplatne udžbenike bi bio oko 11 miliona za jedan razred, a za 8 razreda u osnovnim školama u gradu i prigradskim naseljima bio bi u proseku 90 milona. Ova suma je beznačajna, u odnosu na gradove pomenute naseljenosti, čiji se gradski budžeti kreću od 6,5 do 7,5 milijardi dinara. Napominjem da se neki udžbenici ne bi kupovali svake godine, jer bi se oni od 5. do 8. razreda nasleđivali uz malo osveženja i neku dodatnu nabavku. Dakle, već u narednoj godini trošak izabranog grada bio bi samo 45 miliona dinara. Za to vreme deca i roditelji bi negovali odnos prema udžbeniku i prema poklonjenom, nasleđenom ili iznajmljenom dokumentu, knjizi.
Posebno je licemerna činjenica da trenutna vlast (zaboga) brine o nežnim dečijim kičmama, ali iste te KIČME već mesecima, LOMI I PREBIJA STUDENTIMA.
Neke možda ubija prejaka reč, a NAS u Srbiji ubi PREJAKA BRIGA.
Dr Tatjana Marković – Topalović
narodni poslanik
