Prema javno raspoloživim i dosta neujednačenim podacima, od februara 2022. tj. početka rata u Ukrajini, pa do danas, kroz Srbiju je prošlo više stotina hiljada ruskih državljana. Od februara 2022. pa do kraja 2024, ruski državljani su podneli blizu 75.000 prijava za privremeni boravak u našoj zemlji. Koliko ih se sada nalazi u Srbiji i koliko njih je opredeljeno da trajno ili bar duže ostane u našoj zemlji teško je reći, ali broj ruskih državljana koji ovde trenutno živi možemo slobodno proceniti na bar 100.000 ljudi.
Uglavnom su to mlada, stručna i visokoobrazovana lica. Ti mladi ljudi u punoj životnoj i radnoj snazi, donose našem društvu ogroman ekonomski potencijal. Retke su i istorijske prilike i države gde se, u tako kratkom roku, u njih doselilo toliko mnogo obrazovanih i mladih ljudi. Doduše, u slučaju naše zemlje, to je za poslednjih sto godina po drugi put. Baš zbog takvog pozitivnog istorijskog iskustva koje imamo sa doseljavanjem ljudi sa prostora nekadašnje ruske imperije, trebali bismo da ovoj novoj emigraciji iz Rusije posvetimo više pažnje.
Stiče se, međutim, utisak da država Srbija i njena aktuelna SNS vlast, ne sagledava u potrebnoj meri ekonomski, demografski i kulturološki potencijal koji ima priliv pomenute radne snage. Dobiti dodatnih 100.000 mladih, stručnih i visokoobrazovanih radnika, što predstavlja uvećanje od oko 2.5% ukupnog ekonomski aktivnog stanovništva naše zemlje, jeste daleko veća korist za državu i privredu od bilo kakvih rudnika litijuma ili zlata.
Režim SNS-a, suprotno ekonomskom i društvenom interesu, busajući se sve vreme u svoja navodna patriotska i proruska prsa, zapravo uopšte ne olakšava ostanak mladih radnika iz Rusije u našoj zemlji. Naime, ove radnike, umesto da pokuša da trajno zadrži u Srbiji, dajući im određene preferencijale u zapošljavanju tamo gde domaće kvalifikovane radne snage ili uopšte nema ili ima sve manje, te radnike, dakle, naša država tretira na isti način kao i nekvalifikovanu radnu snagu iz Afrike i Azije.
Da bi ruski ili bilo koji drugi strani državljanin legalno radio u Srbiji, on mora da ispuni dva osnovna uslova: da ima legalan boravak (privremeni ili stalni) i da ima radnu dozvolu. Upravo je proces dobijanja radne dozvole najveća prepreka za trajnije zadržavanje kvalifikovanih ruskih radnika u našoj zemlji. Ceo proces, od oglašavanja posla do konačne dozvole, može da traje od 3 do 6 meseci, a često i duže. Za većinu mladih ruskih lekara, inženjera i IT stručnjaka ti rokovi su predugački, i umesto da ostanu u Srbiji pokušaće da svoju sreću nađu negde drugde. Ukoliko su im vrata zemalja EU zatvorena, usled političkih razloga, učiniće to u SAD, Australiji, svet je i dalje veliki.
Da zaključimo, ne dajući poseban zakonski podsticaj zapošljavanju obrazovane i mlade radne snage koja nam je sticajem političkih okolnosti upravo došla iz Rusije, aktuelna vlast u Srbiji radi upravo suprotno onome što je naša država nekada činila. Predsednik i SNS režim u celini, vole da se hvale poznavanjem nacionalne istorije. Izgleda, međutim, da ne poznaju istoriju ruskih emigranatra u Srbiji i ulogu naše države od pre sto godina koja je te emigrante oberučke primila i uspešno ih kod nas zadržala. Ili se, možda, srpskim političkim i ekonomskim vlastodršcima čini da nije u njihovom dugoročnom interesu zapošljavanje visokokvalifikovane radne snage? Jer, takav profil radne snage se ne uklapa u zamisao nekih da država Srbija bude privatan feud koji naseljava neobrazovano stanovništvo kojim vlast lako manipuliše i koga lako kontroliše i eksploatiše. Možda se i zato sada Srbija tako velikodušno nudi kao idealna zemlja za uvoz nekvalifikovane radne snage iz zemalja trećeg sveta.
Mihailo Brkić
potpredsednik Srbija centra i predsednik RO za privredu i finansije
