Beograd danima tone pod kišom, a mi sa leve obale Dunava tonemo u blatu laži i obmana. Umesto da se gradimo, mi propadamo. Umesto da nas brane nasipi i kanalizacija, brane nas kante, krpe i pesak u vrećama.
Kotež, Krnjača, Popova bara – danas su više podsećanje na močvaru nego na naselja. Svaka nova kiša za nas nije samo vremenska pojava, već pretnja, strah i noćna mora: da li će se ponoviti poplave kao 2019. godine, ili one ranije, kada je voda ulazila u podrume i nosila živote ljudi? Da li će nam još jedna kiša odneti ono malo što imamo?
A dok mi strepimo pred oblacima, Aleksandar Vučić nas je dva puta cinično obmanuo. Prvi put, 24. juna 2019, u čuvenom „govoru na hoklici“ obećao je kanalizaciju za levu obalu. Drugi put, 7. septembra 2025. u Borči, ponovio je istu bajku. Od obećanja – ništa. Od infrastrukture – ni traga. Od života – samo strah. Mnogi stanovnici Palilule danas se pitaju da li je on uopšte predsednik zemlje, stend ap komičar ili pripovedač bajki veći od Hansa Kristijana Andersena i Braće Grim zajedno.
I šta imamo umesto kanalizacije? Imamo najezdu nutrija – glodara koji podrivaju nasipe i ugrožavaju bezbednost stanovništva. Umesto da nam vlast donese sistem odbrane od poplava, donela nam je kolonije pacova na steroidima. To je ogledalo režima: puste reči, prazne laže i surova stvarnost koja nam grize dvorišta. Jer jedino što cveta na Paliluli to je fauna svojstvena amazonskim prašumama.
Mi, građani leve obale, više ne možemo da budemo taoci. Zahtevamo:
-Hitnu izgradnju kišne kanalizacije u Kotežu, Krnjači, Popovoj bari i Borči.
-Javnu i transparentnu kontrolu svih obećanja koja su godinama ponavljana.
-Odgovornost vlasti za sve što je propušteno i što nas je dovelo na ivicu poplave.
Ne tražimo milostinju, tražimo ono što nam pripada – bezbedan život i siguran krov nad glavom. Ako država ne može da izgradi kanalizaciju, onda neka barem prestane da nas davi u svojim lažima.
Srbija centar – Palilula
