Opština Ćuprija pokrenula je javnu nabavku za angažovanje 14 ličnih pratilaca dece, u trajanju od osam meseci. Procena vrednosti posla iznosi 14.710.000 dinara iz lokalnog budžeta. Usluga ličnih pratilaca od ključnog je značaja za decu sa smetnjama u razvoju — zato je obaveza lokalne vlasti da sredstva budu trošena transparentno, precizno i bez profita na račun jedne od najosetljivijih grupa u društvu.
Međutim, poređenjem realnih troškova i procenjene vrednosti tendera otvara se pitanje: da li su cene naduvane i gde završava višak novca?
Realni trošak ili naduvana nabavka?
Minimalna bruto zarada u Republici Srbiji iznosi približno oko 80.000 dinara mesečno po zaposlenom (bruto 1). Kada se taj iznos pomnoži brojem radnika i trajanjem angažmana, dobija se osnovna slika stvarnih troškova:
- 14 pratilaca
- 80.000 dinara bruto mesečno
- 8 meseci angažmana
80.000 × 14 × 8 = 8.960.000 dinara
To znači da je osnovni bruto trošak rada oko 8,96 miliona dinara.
Čak i da se uračunaju dodatni troškovi — administracija, oprema, supervizija, putni troškovi, obuka — teško se dolazi do cifre koja prelazi 10 miliona dinara, a kamoli skoro 14,7 miliona.
Razlika između realnog troška i procenjene vrednosti tendera iznosi oko 5.750.000 dinara.
A upravo taj „višak“ otvara sumnju:
Ko dobija skoro šest miliona dinara više od onoga što je stvarno potrebno?
Zašto je opet samo jedan ponuđač?
Posebno zabrinjava činjenica da se u većini opština, pa tako i u Ćupriji, za ovakve nabavke redovno javlja samo jedan ponuđač.
Odsustvo konkurencije obesmišljava samu svrhu javne nabavke — da obezbedi najbolju cenu, najbolju uslugu i najviši nivo odgovornosti.
Ako je tender koncipiran tako da se javlja samo jedan ponuđač, onda to postavlja ozbiljna pitanja:
- Da li su uslovi javne nabavke pisani tako da odgovaraju samo jednom subjektu?
- Da li su drugi potencijalni pružaoci usluga isključeni nerealnim, nepotrebnim ili namerno komplikovanim uslovima?
- Ko kontroliše troškovnik kada nema konkurencije koja bi spustila cenu?
- Da li je unapred poznato ko dobija posao?
Kada postoji samo jedna ponuda, nema tržišnog pritiska, nema borbe cena, nema kvalitativne konkurencije — i nema zaštite javnih sredstava.
Deca nisu prostor za profit
Ovaj posao ne sme da bude profitabilna šema, jer se tiče dece koja zavise od svakodnevne podrške, bezbednosti, asistencije pri kretanju, komunikaciji, ishrani, higijeni i uključivanju u obrazovni proces.
Roditelji, škole i stručna javnost godinama upozoravaju da je usluga često ugrožena jer se novac troši na posrednike, partnere, rukovodioce projekata, administraciju i organizacije — umesto na same pratioce i decu.
U ovom slučaju, ostaje otvoreno pitanje:
Ako realni trošak iznosi oko 9 miliona, zašto se iz budžeta izdvaja 14,7 miliona?
Gde je razlika od skoro šest miliona?
I zašto je konkurencija ponovo — nula?
Zaključak
Zbirke pokazuju jedno:
14,7 miliona dinara ne može se objasniti minimalnim platama 14 pratilaca tokom 8 meseci.
Odsustvo konkurencije samo pojačava sumnje u transparentnost i opravdanost troškova.
Javnost ima pravo da zna:
- ko dobija višak sredstava,
- na šta konkretno odlazi razlika od 5,7 miliona,
- i zašto se već godinama u ovakvim nabavkama pojavljuje samo jedan ponuđač.
Usluga koja se pruža najosetljivijoj deci ne sme biti prostor za profit, već isključivo podrška, sigurnost i briga — a svaka nejasnoća u trošenju budžeta mora biti detaljno objašnjena.
