Kako se 2025. godina lagano približavala kraju tako je saga okolo Naftne industrije Srbije (NIS), koja je punim intenzitetom trajala cele te godine, ulazila u fazu kulminacije, dramskog raspleta. Stranka Srbija centar (SRCE) i njen resorni odbor za energetiku su se na ovu temu oglašavali nemali broj puta tokom cele godine i poodavno definisali i javnosti predočili jasan stav da je, u postojećim okolnostima, nacionalni interes Srbije nacionalizacija NISa. Uvažavajući i svu predistoriju od 2008. godine kada je NIS privatizovan do danas, uvažavajući i svu aktuelnu geopolitičku kompleksnost ali i budućnost i u njoj odnose od interesa za Srbiju i prema istoku (Rusija) i prema zapadu (SAD, EU). Predkorak koji bi prethodio nacionalizaciji NISa je postizanje dogovora sa EU o snabdevanju gasom jer vidimo da je očigledno cele prethodne godine postojala i ozbiljna problematika i po tom pitanju sa ruskom stranom. Kao i neizvesnost koja prati protok ruskog gasa evropskim kontinentom počev od 2026. godine a sve sagledano kroz prizmu najnovije EU direktive o potpunoj obustavi tranzita ruskog gasa u naredne dve godine. A ukupne godišnje gasne potrebe Srbije su, u odnosu na ukupne nabavke gasa od strane EU, na nivou statističke greške.
Nažalost aktuelna vlast nema hrabrost niti karakter da bezrezervno zaštiti interese države Srbije i njenih građana (u situaciji koju je najvećim delom sama prouzrokovala), odbrojavajući dane unazad do nekog famoznog datuma postavljenog roka u januaru, februaru ili martu što je potpuna besmislica. Očekujući da se neko drugi dogovori okolo našeg vitalnog nacionalnog interesa, očekujući neku milostinju koja realno doći neće, očekujući da se desi čudo koje se desiti neće. I pri tome rizikuje svakodnevno, da ne kažemo svaki minut, uvođenje sekundarnih sankcija OFACa koje bi zemlju potonulu u energetsku provaliju i bukvalno ekonomski sahranile. I ima ključni problem sa razumevanjem da je nemoguće kupiti/platiti nešto što neko ko je vlasnik neće da proda! A ruski partner i ruska država imaju obilje razloga zašto im nije nikakav interes da prodaju NIS. I ne samo NIS već nijednu drugu svoju energetsku kompaniju koja je imovinom prisutna i posluje na teritorijama država van matične države. Stoga ne stoji jedna od varijanti koju aktuelna vlast razmatra a to je da će (pre)platiti NIS kao poslednju opciju. Nenormalno je razmišljati da se bilo šta preplaćuje! Pogotovo što bi to preplaćivanje išlo iz džepova osiromašenih građana Srbije. Varijanta da se OFAC drugačije izjasni o već izrečenim sankcijama NISu nije realna ni u najmaštovitijem dečijem razmatranju želja Deda Mrazu. Trenutno stanje je samo pružanje slamke spasa davljeniku, ali se ne treba zavaravati da će to potrajati do u beskonačnost. Treća varijanta o kojoj državni vrh sanja jeste da ruska strana proda svoj udeo u NISu nekoj trećoj strani (najčešće pominjani su mađarski MOL i saudijski ADNOC). I tu dolazimo do prvog ključnog pitanja: Zašto ruski partner odbija u startu da državu Srbiju tretira na ravnopravan način kao i MOL i ADNOC? A pri tome ruskom partneru treba saglasnost države Srbije na bilo kakvu potencijalnu akviziciju ovog tipa! Zašto bismo se mi saglašavali sa ruskim partnerom u tom pogledu a on nas pri tome i ne razmatra u potencijalnom aranžmanu kupoprodaje svog udela u NISu? Nemoguće je da aktuelna vlast u Srbiji, ruska ambasada, i na kraju sam većinski ruski partner u NISu nemaju odgovor na ovo pitanje! A ako ga ima neko od ovih aktera elementarno poštovanje ka građanima Srbije bi bilo da se ta činjenica saopšti. Jer nije previše umno sada sakrivati od građana Srbije informaciju koja je od velikog interesa za njih a koju će oni vrlo vrlo brzo ionako imati. Očigledan je ogroman strah kod aktuelene vlasti i predsednika države da će nacionalizacijom ili bilo kojim drugim oblikom preuzimanja NISa izazvati bes ruske strane koja, sada je više nego očigledno, ima jake argumente u rukama od kojih Vučić svakodnevno drhti. Ne računajući da će oni te argumente podeliti sa drugima čak i kada im stavimo na neki račun 1.4mlrdEUR. Naprasno i preko noći izdvojenih u budžetu za 2026. godinu. A ruska strana tim sredstvima svakako neće moći raspolagati dok se rat u Ukrajini ne završi.
Nacionalizacijom NISa bismo razrešili veliki teret koji naše društvo opterećuje gotovo celu godinu dana i u celosti pod svoju kontrolu stavili jedan od tri ključna energetska stuba. I istovremeno otvorili prostor da sutra sa ruskim partnerom možemo sagledati sve aspekte saradnje po pitanju aranžmana za NIS od 2008. godine. Detalj po detalj, najpoštenije moguće. I na kraju podvući crtu za taj projekat i videti ko kome i koliko šta treba da plati. A otvarati nove sfere potencijalne saradnje kojih je na pretek. U protivnom Srbija otežava sebi situaciju oko obeštećenja za sve stavke koje nisu ispunjene ugovorom o kupoprodaji NISa, i svim pratećim dokumentima (a od kojih mnoge javnost generalno ne zna i neće saznati do promene aktuelne vlasti). Šta je sve, ko i kada potpisao do dana današnjeg-možemo samo nagađati ali smatramo da tu leži ključni razlog besomučnog odbijanja Aleksandra Vučića da zaštiti interese Srbije povodom aktuelne krize okolo NISa a što je jedino moguće rešiti nacionalizacijom! Svakako da odbijanje ovog koraka ne može da se opravdava navodno lošom porukom ka stranim investitorima jer ovde je reč o izuzetno specifičnoj situaciji u datom trenutku što se ni na koji način ne može generalizovati. Pri tome se sigurno ne misli na nacionalizaciju onog tipa koju su svojevremeno po Dedinju sprovodili „oslobodioci“. Termin jeste identičan ali su značenje i suština u celosti različiti.
Dr Goran Đukić, predsednik Resornog odbora za energetiku Srbija centra (SRCE)
