Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede neodoljivo podseća na nekadašnje ministarstvo za spoljnu trgovinu – sada trgovinu hranom, zemljištem, vodom i šumom, gde se hrana uvozi (čak suve šljive, krompir i svinjetina na kojima je onomad jedan knjaz gradio ekonomiju srbije), a ostalo se rasprodaje. Postavlja pitanje kakvi to još agro-ekonomski i fizičko-geografski upozoravajući i sve agresivniji nepovoljni pokazatelji za održivost poljoprivrede treba da nas zadese da bi nadležno Ministarstvo, ozbiljno shvatilo da je pitanje hidromelioracija, posebno navodnjavanja i odvodnjavanja poljoprivrednog zemljišta prvorazredno i urgentno državno i životno pitanje.
Nije dovoljno to što nas Ministarstvo poljoprivrede obavesti da su zbog suše umanjeni prinosi, nekih poljoprivrednih kultura i drastično, i potom obeća (uobičajeno sezonsko obećanje do naredne suše) da će biti preduzete sve potrebne mere kako bi problem bio dugoročno rešen. Kako stvari sada stoje, protiv suše i klimatskih promena koje negativno utiču na prihod poljoprivrednih useva, od mera im jedino preostaje igranje „dodole“ kola. Novac koji se izdvaja iz državnog budžeta i dobije evropskih i drugih fondova nije ni izbliza dovoljan stvarnim potrebama za infrastrukturne poslove u oblasti izgradnje novih i održavanja postojećih sistema za navodnjavanje i odvodnjavanje, pogotovo ako se planski i namenski ne utroše. Dodatni problem, i kod starijih kanala, ali i kasnije izrađenih, jeste njihova zamuljenost, zaraslost vegetacijom i zatrpanost raznim otpadom (više je starih šporeta, frižidera i šasija od kola u našim rekama i kanalima nego nekad na otpadu u Železniku). A poznato je da hidromeliracioni radovi dugo traju i da mnogo koštaju.
Ako je verovati podacima Republičkog zavoda za statistiku i Izveštaju Državne revizorske institucije (proverljivim i u mnogim drugim zvaničnim izveštajima i stručnim radovima) od ukupnog zemljišnog fonda Republike Srbije (bez KiM) obradive površine (različitog kvaliteta) čine oko 4,5 miliona hektara. Prema tim izvorima od planiranih 160 000 hektara poljoprivrednih površina za navodnjavanje u okviru Akcionog plana za sprovođenje Strategije upravljanja vodama na teritorije Republike Srbije za period 2021-2023. godine, realizovano je samo 30%, sa planiranim budžetom od 58 miliona eura. Prema istim izvorima, u Srbiji se navodnjava samo oko 3% poljoprivrednog zemljišta, dok se u svetu navodnjava oko 17% obradivih površina.
Nedovoljna novčana sredstva za infrastrukturu u hidromelioracijama, složen po teritorijalnoj i vlasničkoj nadležnosti, i kao takav neefikasan sistem integralnog upravljanja vodama, uključujući i upravljanje sistemima za navodnjavanje, u javnoj i privatnoj svojini, i uz najbolju volju, a koje nema, ne mogu u sadašnjim okolnostima poboljšati stanje u poljoprivredi, po svim njenim granama, čime se dovodi u pitanje i realizacija nove Strategije upravljanja vodama na teritorije Republike Srbije za period do 2034. godine.
Nismo spominjali mere zaštite od viskih voda i poplava i kultivisanja degradiranog zemljištima, naročito na obroncima uz vodoplavne vodotoke, ali se sve sve prethodno odnosi i na ovaj problem sa vodama. Na teritoriji Republike Srbije posluju tri javna vodoprivredna preduzeća: JVP „Srbijavode“, JVP „Vode Vojvodine“ i JVP „Beogradvode“. A na pitanje šta je sve od voda (uključujući i vodoizvorišta), zemlje i šuma u privatnoj svojini, korisništvu ili zakupu, ko je, kako i za koliki novac prodao ili izdao u zakup strateške nepokretnosti u javnoj tj. državnoj svojini (uključujući i vojsku Srbije koja svoje poljoprivredno zemljište pod nejavnim uslovima izdaje u zakup) odgovor će se tražiti godinama.
Konačno, priznajući i poštujući sve prethodno što je kroz najmanje jedan vek urađeno po pitanju meliorizacija i boniteta poljoprivrednog zemljišta na prostorima sadašnje Republike Srbije, uključujući i sve pozitivno što je po tom pitanju urađeno u poslednjih desetak godina – sada je neophodno više nego hitno, zbog svih zastoja, pitanje poljoprivrede i voda Srbije postaviti kao najveći državni prioritet gazdovanja i čuvanja. A među prvim potezima – potpuna centralizacija upravljanja vodama Srbije (najbolje u okviru Republičke direkcije za vode) i u okviru toga izrada jedinstvenog informacionog sistema i katastra voda. Vode su najveće blago što ga jedna zemlja ima. Srbija ima potencijal da proizvodi dovoljno hrane za svoje potrebe, ali i za izvoz.
