Poseta Aleksandra Vučića Kini nije bila samo diplomatski događaj, već pokazatelj pravca kojim Srbija ide. Iako formalno teži članstvu u EU, Srbija sve više gradi razvojni model oslonjen na kineski kapital, infrastrukturu i političku podršku.
Poseta je došla u trenutku unutrašnje političke krize, protesta i pitanja odgovornosti za pad nadstrešnice u Novom Sadu. Zato je njen značaj i unutrašnjopolitički: dok se u Srbiji raspravlja o korupciji i institucijama, u Pekingu se gradi slika međunarodnog ugleda kroz susrete, sporazume i najave investicija.
Kina je danas jedan od najvažnijih ekonomskih partnera Srbije. Kineske kompanije prisutne su u rudarstvu, infrastrukturi, energetici i tehnologiji, a Sporazum o slobodnoj trgovini dodatno je učvrstio saradnju. Međutim, problem nije sama saradnja, već njena transparentnost i dugoročne posledice. Investicije i krediti ne mogu zameniti razvojnu strategiju, jake institucije i javnu kontrolu.
Kineski model saradnje često se zasniva na velikim projektima dogovorenim na političkom nivou. To omogućava brzu realizaciju, ali smanjuje prostor za javni nadzor. Kada se ključne odluke donose van institucija, ekonomija postaje sredstvo političke moći umesto zaštite javnog interesa.
Odnos Srbije i Kine je izrazito asimetričan. Kina dobija političko i ekonomsko prisustvo na Balkanu, dok Srbija dobija investicije, kredite i podršku oko Kosova. Ostaje pitanje koliko takva saradnja doprinosi domaćem razvoju i tehnološkom napretku.
Dodatni izazov predstavlja trgovinski bilans. Srbija uglavnom uvozi kinesku robu i tehnologiju, dok se izvoz često oslanja na sirovine i proizvodnju povezanih kineskih kompanija. Zato rast trgovine ne mora značiti i jačanje domaće privrede.
Poseta Kini pokazuje i obrazac korišćenja spoljne politike kao zamene za demokratski legitimitet. Međunarodni ugled i investicioni sporazumi ne mogu zameniti odgovornost institucija, nezavisno pravosuđe i vladavinu prava.
Posebnu pažnju zaslužuje saradnja u digitalnim i bezbednosnim oblastima. Razvoj veštačke inteligencije i novih tehnologija jeste važan, ali zahteva jasne garancije zaštite privatnosti, podataka i demokratske kontrole.
Istovremeno, ovakva politika komplikuje evropski put Srbije. EU ostaje njen najvažniji ekonomski partner, pa dugoročno balansiranje između Brisela i Pekinga nosi značajne rizike.
Kritika ove posete ne znači protivljenje saradnji sa Kinom. Naprotiv, saradnja je korisna ako se zasniva na transparentnim ugovorima, institucionalnom nadzoru i jasnoj razvojnoj strategiji. Problem nastaje kada se pretvara u politički spektakl.
Ključno pitanje nije da li Srbija treba da sarađuje sa Kinom, već pod kojim uslovima i u čijem interesu. Bez snažnih institucija, transparentnosti i odgovornosti, velike investicije lako mogu postati izvor nove zavisnosti.
Poseta Pekingu zato nije samo spoljnopolitički događaj. Ona otkriva osnovne slabosti srpskog sistema: nedovoljnu transparentnost, institucionalnu slabost i oslanjanje na politički marketing. Upravo zato predstavlja više upozorenje nego dokaz uspeha.
dr Predrag Maksimović
RO za privredu i finansije
Podeli
Najnovije Vesti
