U Srbiji se veliki infrastrukturni projekti finansirani kineskim i ruskim kreditima gotovo po pravilu predstavljaju kao „istorijske investicije“, „najpovoljniji aranžmani“ i „projekti od nacionalnog značaja“. Ali kada se pogledaju ugovori i broj njihovih aneksa, pitanje je da li ćemo saznati pravu cenu dok se oznaka tajnosti sa takvih ugovora ne skine.
Analiza deset najvećih infrastrukturnih projekata finansiranih kineskim i ruskim kreditima pokazuje zabrinjavajući obrazac. Na tim projektima zaključeno je ukupno 60 aneksa, od kojih se čak 52 odnose na povećanje ugovorenih iznosa, dodatne radove ili druge finansijske izmene ugovora. Što znači da više od 86 odsto svih aneksa nije menjalo tehničke detalje ili administrativne odredbe, već “samo” cenu. To je posato šablon delovanja kod ovakvih ugovora.
Obilaznica oko Beograda je možda najbolji primer. Projekat koji je počeo sa ugovorenih 207 miliona evra završio je sa čak 13 aneksa, od kojih se osam odnosilo na povećanje vrednosti ugovora. Konačna cena porasla je na gotovo 290 miliona evra što je skoro 40 odsto više od prvobitno ugovorene. Na deonici Iverak–Lajkovac sva tri aneksa povećavala su vrednost ugovora, dok je projekat Ruma–Šabac–Loznica dobio čak devet finansijskih aneksa. Fruškogorski koridor imao je četiri aneksa i sva četiri odnosila su se na cenu. Novi Beograd–Surčin dobio je pet aneksa, od kojih su četiri povećavala ugovorenu vrednost. Preljina–Požega nije bila ništa drugačija tj. od osam aneksa, pet je direktno uticalo na cenu projekta. Posebno se izdvaja modernizacija mađarsko-srpske železnice. Na dve deonice zaključeno je ukupno jedanaest aneksa, koji se odnose na dodatne radove, korekcije cena i povećanje ugovorenih obaveza. Na deonici Beograd Centar–Stara Pazova vrednost ugovora porasla je sa 350 na više od 426 miliona dolara, odnosno za gotovo 22 odsto. Podaci za projekte kod kojih su javno dostupni i početni i konačni ugovoreni iznosi pokazuju da su nakon aneksa ugovori u proseku poskupeli za oko 25 odsto, dok su pojedini projekti zabeležili rast veći od 100 procenata.
Ovakav obrazac otvara ozbiljna pitanja o načinu na koji se ugovaraju najveći državni poslovi.
Činjenica je da se većina ovih projekata realizuje na osnovu međudržavnih sporazuma, gde je konkurencija ograničena ili potpuno izostaje, a izvođači su unapred određeni. U takvom sistemu upravo aneksi postaju ključni instrument za promenu ugovora, često bez pažnje koju bi izazvala promena osnovne ugovorene cene.
Niko ne spori da veliki infrastrukturni projekti mogu doneti nepredviđene okolnosti i potrebu za dodatnim radovima. Ali kada su finansijski aneksi pravilo na gotovo svakom projektu, više nije dovoljno objašnjenje da su u pitanju „objektivne okolnosti“. Tada se postavlja pitanje kvaliteta pripreme projekata, tačnosti početnih procena i odgovornosti onih koji u ime države potpisuju višemilionske ugovore. I neizostavne korupcije u više aspekata (od dodela ugovora za izvođenje do prenaduvanih cena).
Iskustvo najvećih infrastrukturnih projekata finansiranih kineskim i ruskim kreditima pokazuje da početna cena gotovo nikada nije i konačna cena. Razlika se meri desetinama, a neretko i stotinama miliona evra. A svaki od tih miliona na kraju ne plaća ni kineska ni ruska banka, već građani Srbije kroz otplatu kredita sa kamatama.
