Jedan od čestih, ali zato najštetnijih narativa u javnom prostoru jeste tvrdnja da građani Srbije u dijaspori „ne treba“, ili „nemaju pravo“ da odlučuju o tome ko će voditi zemlju – jer ne žive u zemlji. Ovakav stav je diskriminatoran i suprotan osnovnim demokratskim i građanskim principima.
Građani Srbije u dijaspori nisu broj u statistici, koji se računa odvojeno od matice. Naši državljani u rasejanju širom sveta jesu i treba da budu aktivni učesnici u životu zemlje iz koje su potekli i sa kojom su povezani neraskidivim vezama.
Prvo i osnovno što svi građani Srbije treba da znaju je da svake godine naši ljudi iz inostranstva šalju milijarde evra doznaka, što čini značajan deo BDP. Doznake dijaspore u 2023. godini iznosile su više od 5,7 milijardi dolara, što je oko 7-8 odsto BDP i često premašuje nivo stranih direktnih investicija. Takva je situacija bila tad, takva je i danas! Prema podacima iz Narodne Banke Srbije, ukupan priliv doznaka iz inostranstva u prva tri meseca ove godine iznosio je 1,3 milijardi evra, što je 22 odsto više u odnosu na isti period prošle godine. Za razliku od priliva iz dijaspore, priliv stranih direktnih investicija je opao za 52 odsto i u prva tri meseca je iznosio samo 370 miliona evra. Drugim rečima, dijaspora ne samo da ostaje povezana sa Srbijom, već joj konkretno i merljivo doprinosi, više nego što se to često priznaje u javnom prostoru.
Naši ljudi u rasejanju ulažu u domaće projekte i startap inicijative, donose svoje biznise, prenose znanje i iskustvo iz najrazvijenijih zdravstvenih, obrazovnih i tehnoloških sistema, povezuju Srbiju sa globalnim tržištima i institucijama. Često su, potpuno prirodno, najbolji „ambasadori“ naše zemlje u inostranstvu.
Njihova veza sa domovinom nije prekinuta odlaskom, već se često dodatno učvršćuje kroz želju da doprinesu promenama i modernizaciji društva i povezivanju matice sa svetom.
Obeshrabrivanje dijaspore da iskoristi svoje pravo glasa značilo bi ignorisanje činjenice da oni i dalje nose pasoš Srbije, da plaćaju poreze, pomažu svoje porodice koje su ostale u zemlji, da se vraćaju, ulažu i grade mostove između Srbije i sveta. Njihov glas je jednako legitiman kao glas bilo kog građanina koji živi u zemlji.
Kampanja protiv ovog narativa mora jasno poručiti: Srbija je zemlja svih nas, ma gde živeli. Ako si državljanin Srbije, živiš u inostranstvu i uspešan si u onome što radiš – to je prirodno i vredno poštovanja. Ako glasaš na izborima, to je normalno i legitimno. Nisi građanin „drugog“ reda, jer tvoj glas Srbiji vredi jednako kao i glas svakog drugog.
