Razlika između pojmova „birač“ i „glasač“ na prvi pogled deluje jednostavno, ali u političkom smislu nosi duboku poruku.
Birač je svako punoletno lice sa državljanstvom Srbije, upisano u zvanični birački spisak i to ostaje i pre i posle izbora, bez obzira na to da li izlazi na glasanje. Glasač, međutim, postaje tek onaj birač koji svoje pravo zaista iskoristi i ubaci listić u kutiju. Upravo taj prelazak iz statusa pasivnog nosioca prava u status aktivnog učesnika čini srž demokratskog procesa.
U socijalističkom nasleđu pravo glasa, iako je postojalo, bilo je formalno, tj. bez stvarnog izbora. Cilj je bio pretvoriti svakog birača u glasača kroz masovnu izlaznost što bliže idealu od 100 odsto i potvrda po sistemu „ja glasam za onog ko je (već) na vlasti“. Podsetimo da je socijalističko nasleđe favorizovalo mobilizaciju umesto izbora kao i kontrolisanu participaciju. U socijalizmu (Savez Komunista) formalno pravo glasa nije značilo biranje između različitih opcija, već potvrdu legitimiteta sistema.
I dan danas, metodologija vladajuće SNS fokusira se na pretvaranje svakog birača u sigurnog glasača kroz kontrolu javnog sektora, klijentelizam i zavisnost od socijalnih davanja, ma koliko ona mala, irelevntna i jednokratna bila. SNS „metodologija“ favorizuje inženjering „sigurnog glasa“ ili pretvaranje baze u stranačku mašineriju. SNS u praksi ne tretira građane kao apstraktne „birače“ koji dok čekaju izborni dan razmišljaju o najboljim opcijama.
Umesto da se građanima obraća kao slobodnim biračima, sistem ih tretira kao disciplinovane glasače čiji je izlazak unapred obezbeđen i proveren, kroz obećanja o kontinuitetu plata i penzija, njihovih radnih mesta, funkcionerske kampanje ispod šatora, dovoženje autobusima na mitinge do najjeftinijeg deljenja sendviča i isplata naknada na istim.
Zloupotreba građana koji žive u siromaštvu zasniva se na obećanjima socijalne pomoći čime partijska struktura SNS direktno povezuje egzistenciju pojedinca sa njegovom obavezom da postanu sigurni glasači.
Dok se demokratski sistemi obraćaju građaninu ili celokupnom biračkom telu kroz konkretne programe, (kao što SRCE predstavlja kroz rad 18 resornih odbora), SNS metodologija targetira pojedinačne glasače kroz baze podataka, pozivne centre i terenski rad (od vrata do vrata), što je moderna, tehnološki naprednija verzija nekadašnje socijalističke terenske mobilizacije kroz mesne zajednice, čije su kompetencije i rad obesmislili, a te iste mesne zajednice stavili u isključivo u funkciju svog izbornog inženjeringa.
U političkoj teoriji i praksi, prelazak sa koncepta „glasača“ na koncept „birača“ podrazumeva prelazak sa pasivnog nosioca prava na aktivnog učesnika.
Za nas u dijaspori, razlika između „birača“ i „glasača“ je poziv na akciju. Biračko pravo imamo svi, ali ono postaje politička snaga tek kada ga pretvorimo u glas. Zato je važno da ne ostanemo u kategoriji pasivnih glasača, već da postanemo birači i da iskoristimo svoje biračko pravo i učestvujemo u oblikovanju budućnosti Srbije.
SRCE se svim srcem zalaže za Srbiju, gde dijaspora ne sme da bude samo posmatrač i donator – ona mora da bude aktivni učesnik u oblikovanju budućnosti Srbije.
RO za dijasporu
