Srbija se već godinama u javnosti predstavlja kao „zemlja sporta“ – mesto gde se ređaju medalje, slavi talenat i gde država, prema zvaničnim narativima, nikada više nije izdvajala za sport. Međutim, ispod površine pompeznih najava i finansijskih izveštaja, izdvajanja iz budžeta otkrivaju dubok strukturni poremećaj. Novac građana Srbije se uliva u sportski sektor, ali se ne usmerava tamo gde je najpotrebniji, niti donosi dugoročnu korist društvu.
Glavni problem političkog odlučivanja u ovoj oblasti jeste pogrešno postavljen sistem prioriteta. Dok se stotine miliona evra preusmeravaju u infrastrukturne megaprojekte poput nacionalnih stadiona i objekata čija je ekonomska isplativost u najmanju ruku upitna, baza srpskog sporta sistemski propada. Umesto ulaganja u bespotrebne objekte – koji će, ako se ovakav trend nastavi, uskoro ostati prazni jer neće imati ko da ih koristi – prioriteti moraju biti školska deca, rekonstrukcija školskih fiskulturnih sala i dostupnost bazičnih sportskih terena u svim opštinama.
Da je sistem duboko uzdrman pokazuje i stanje u trofejnim savezima. Banalni organizacioni i finansijski problemi u Vaterpolo savezu Srbije, sportu koji nam je doneo najviše zlatnih odličja, oslikavaju apsurd u kom vrhunski trofejni sport tavori dok novac odlazi na skupu građevinsku infrastrukturu. Istovremeno, reakcije naših najuspešnijih sportistkinja, poput odbojkašica, sve češće šalju jasnu poruku: podrška države ne sme biti samo protokolarno slikanje i politička promocija nakon osvojenih medalja, već sistemski i kontinuiran rad na stvaranju uslova u kojima vrhunski rezultati nisu plod pojedinačnog prkosa i entuzijazma, već uređenog sistema.
Dodatno, javna sredstva neretko služe kao finansijski pojas za spasavanje pojedinih profesionalnih klubova i pokrivanje njihovih višegodišnjih dugova, umesto da se ulažu u izgradnju održivih modela poslovanja. Umesto da budžet podstiče masovnost, fizičko zdravlje nacije i dostupnost sportskih sadržaja svakom detetu bez obzira na materijalni status roditelja, on se koristi za kratkoročne političke poene.
Srpskom sportu nije potreban samo veći budžet, već pre svega transparentniji i racionalniji sistem distribucije novca. Dokle god kriterijum za dodelu javnih sredstava ne budu jasne strategije razvoja baze, ulaganje u školski sport i infrastrukturu dostupnu svima, građani će plaćati visoku cenu sporta od kog koristi ima samo uska grupa privilegovanih.
