Aktuelna svakodnevica i masovni protesti u Srbiji početkom 2025. godine stavili su u zapećak jedno od gorućih pitanja u Srbiji, a to je postojeća situacija sa Naftnom industrijom Srbije (NIS). Neopravdanost sankcija uvedenih od strane SAD, kao i katastrofalna odluka o privatizaciji NIS iz 2008. Godine, su činjenice koje nam trenutno ne mogu biti ni od kakve pomoći. Ipak, ove činjenice nam mogu biti i te kako ozbiljna škola – u prvom redu da pokušamo i kao država i kao narod u potpunosti da definišemo svoju poziciju za 21. Vek, a kao drugi nauk lako je zaključiti da ključni energetski resursi i kompanije moraju biti u potpunom vlasništvu države i da se istima mora upravljati profesionalno stručno i domaćinski.
Bilo bi u najmanju ruku ljudski korektno, ali i politički odgovorno da nam sada, posle bezmalo 20 godina od privatizacije NIS, ključni akteri ovog transfera jedine srpske naftne kompanije u rusko vlasništvo predoče kompletnu i pravu istinu o ovoj privatizaciji. A mnogo je onih koji su i danas aktivni na javnoj sceni Srbije, a koji su ovom transferu kumovali na različite načine (iz vrha tadašnje vlasti: gospoda Tadić, Koštunica, Dačić, ministar energetike gospodin Škundrić, državni sekretari tadašnjeg sastava Ministarstva rudarstva i energetike (MRE) gospoda Mrakić i Rajaković, kao i nezaobilazni akter, kada je ruska scena u pitanju, gospodin Bajatović). Oni bi trebalo da javnosti Srbije saopšte ključne detalje ugovora o privatizaciji NIS, osim cene koja u javnosti obitava dve poslednje decenije, kakav dogovor je postignut po pitaju eksploatacije kapaciteta naftnih nalazišta na teritoriji Srbije, kakve su reperkusije ovog naftnog aranžmana bile na sektor gasa, kakvi su instrumenti garancija ugovoreni za slučaj da jedna strana ne ispoštuje ugovorene elemente. I na kraju, da li su sve odredbe ugovora sprovedene i da li su u ovom procesu svi interesi države Srbije u potpunosti zaštićeni ili su možda neki elementi ugovora do dana današnjeg ostali neispunjeni? O ovome bi se naravno javno trebali oglasiti i svi ključni akteri iz sastava Vlada Republike Srbije i MRE od 2008. godine do danas. Podrazumeva se da će, ukoliko od prethodno pomenutih aktera javnost ostane uskraćena za neophodne informacije, prvo sledeće MRE o ovome sigurno informisati javnost do najsitnijih detalja. Suvišno je pominjati da bi nam ovakve informacije bile i te kako znnačajne u sadašnjoj problematici sa NIS.
Ovde još jednom naglašavamo naravoučenije za buduća vremena, a to je da država nikada više ne posegne za privatizacijom subjekata njene energetske bezbednosti kao što je to 2008. godine urađeno u slučaju NIS. Jer sada smo nažalost u poziciji gde se za svoju sudbinu u jednoj od tri grane energetike praktično ne pitamo ništa i da u toj sferi o našoj sudbini u celosti odlučuju drugi akteri! Idealno rešenje za Srbiju (da Rusija pristane prodati našoj državi NIS-mada je sasvim drugo pitanje kako bi se obezbedila finansijska konstrukcija za ovakav aranžman ili pak da SAD odustanu od sankcija) kako stvari stoje u ovom trenutku je čista utopija. Nacionalizacija NIS i preuzimanje od strane države bi zasigurno kod ruske strane bili protumačeni kao neprijateljski akt i njihov odgovor koji bi se realno mogao očekivati bi bio na istoj, neprijateljskoj, liniji u najmanju ruku. Ukoliko pak možda ne bi usledio i drastičniji odgovor i koji bi se mogao ogledati u odluci ruske strane da eventualno i ne potpiše novi gasni aranžman sa Srbijom. Finalno, danas imamo veoma nelagodnu situaciju da maltene treba da biramo između stabilnog snabdevanja gasom ili naftom. Naše naftne potrebe se, teorijski, jednim delom mogu nadoknaditi kroz proizvodnju iz sopstvenih nalazišta u Srbiji, jednim delom kroz raspoloživu proizvodnju rafinerija u regionu , ali tu se pojavljuje i jedno značajno ograničenje u vidu raspoloživog transportnog kapaciteta za dopremanje naftnih derivata na tržište Srbije. Gde bi tada bile cene i kakvu raspoloživost naftnih derivata bi imali osiromašeni najširi krugovi stanovništva u Srbiji nije teško zaključiti. Povrh svega još jedan ekstremno težak problem za sadašnji trenutak predstavlja i poslovanje preko poslovnih banaka, tako da tu postoji opravdana bojazan da je i finansijski kontekst (koji se ogleda u nemogućnosti plaćanja obaveza) za NIS izuzeto težak još jedan kamen oko vrata. Teorijski, nemogućnost uvoza ruskog gasa bi bio ekstremno težak problem, koji se ne bi mogao efikasno rešiti u postojećim okolnostima, jer jednostavno ne postoje dovoljne raspoložive količine gasa (pored ruskog) koje bi se mogle dovesti u Srbiju kroz postojeću gasnu infrastrukturu.
Tekuću grejnu sezonu ćemo svakako privesti kraju uspešno ali šta ćemo za sledeću i kako ćemo sa gorivom za predstojeću poljoprivrednu sezonu svakako su pitanja na koja se u ovom trenutku ne nazire jasan odgovor. Nadležno MRE i ministarka Đedović-Handanović se ne oglašavaju po ovom urgentnom pitanju, kao da su u zemlju propali, iako su koliko do juče bili veoma često gosti u medijima. Neodgovorni i bahati, verovatno i sami nesvesni činjenice koliki kamen oko vrata su državi, kao i sledećim Vladama Republike Srbije, ostavili u nasleđe. Odgovornost je sigurno neizbežna, kako za sve neučinjeno što se moralo učiniti, kao i za sve ono što je pogrešno učinjeno, a čime su ozbiljno urušeni interesi Srbije u energetskom sektoru i čime je ozbiljno ugrožena energetska bezbednost države.
